Анђелковић: Пет фаза косовске издаје Србије.

Како је актуелна власт продавала Косово и шта ће нова власт морати да ради да би њена „косовска политика“ била национално одговорна а Србија постала нормална држава?

Како би испунио услове за добијање предизборно употребљиве (али у догледно време за Србију бескорисне) кандидатуре за чланство у ЕУ, режим је са Приштином пре пар дана „склопио“ некакав „Споразум о регионалном представљању и сарадњи“. Он подразумева да у балканским оквирима Косово више неће представљати УМНИК (што генерално подразумева резолуција 1244), већ тамошњи самозвани органи власти. То је званични „слој“ договора. Незванични део, како тврде поуздани извори, подразумева и постизборно прихватање Београда (ако у њему буде столовала садашња екипа) истог модела представљања (Косово са некаквом безначајном фуснотом) и за оне европске и светске организације у којима наша одметнута покрајина још нема приступ. Описано омогућавање Косову да изађе из делимичне (али болне) спољнополитичке изолације, и потписивање „Протокола о примени договора о интегрисаном управљању прелазима“ (којим та квазидржава заокружује своје „границе“), Приштина тумачи као фактичко признање независности Косова, а српска патриотска јавност назива велеиздајом. Све је то умногоме тачно, али је ипак само врх леденог брега.

ОД ЕУЛЕКСА ДО РЕЗОЛУЦИЈЕ

Режим је одавно починила велеиздају, кренувши путем фактичког прихватања Косова као „независне државе“. ДС је средином прошле деценије направио дил са Вашингтоном да ради у прилог његове косовске политике а на штету виталних интереса Србије. Тиме је обезбедио подршку за преузимање доминантне улоге у власти, а пошто се то десило, отпочео је реализацију онога што је обећао. Прву фазу издаје представљало је контрапродуктивно обраћање Међународном суду правде и прихватање ЕУЛЕКС-а, мисије ЕУ која има за циљ да „надгледа независност Косова“ (због чега је њу ДСС блокирао док је био на власти). Тиме је ДС-СПС-УРС-ов режим пружио подршку развоју косовске квазидржаве јужно од Ибра, односно отпочео процес препуштања Приштини тамошњих Срба.

Другу фазу издаје представља оно што је уследило после по нас неповољне одлуке МСП-а. Београд је у лето 2010. поднео резолуцију којом је предложио да Генерална скупштина УН констатује да је проглашење независности Косова у складу са међународним правом, али једнострана сецесија није прихватљива те би супротстављене стране требало да пронађу решење како она више не би била таква. Београд је индиректно понудио да дигне руке од већег дела КиМ под условом да добије извесну компензацију (север покрајине). То је већ био нескривени удар на уставни поредак земље, а да ствари буду горе, после интервенције Брисела, режим је муњевито одустао и од поделе, те као „своју“ прихватио нову резолуцију која му је била издиктирана од стране званичника ЕУ. Већ њом је фактички признало „независност“ Косова у границама које има наша аутономна покрајина КиМ. На захтев Београда, ГС УН је примила к знању мишљење МСП-а а поздравила „спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна“. Тако је отпочела трећа фаза издаје, срачуната на спровођење (без његовог званичног прихватања) Ишингеровог плана о успостављању „добросуседских односа Србије и Косова“.
ада је на велику сцену изашао Б. Стефановић. Њему је шеф ДС-а поверио да води лажне преговоре који су имали за циљ да, у духу наведеног плана, Косово добије све оно што му треба да би несметано функционисало као „држава“ (слободу кретања са косовским таблицама и документима преко Србије и других држава које га не признају, међународно валидне дипломе и царинске папире, граничне прелазе, задовољавајући модел међународног представљања). Борко је ових дана окончао тај прљави посао. Тако је завршена трећа фаза издаје. Док је она спровођена већ су увелико створени и основи за реализацију четврте фазе, што је нестрпљива Приштина једнострано искористила, плашећи се да ће Београд око тог питања затезати још неко време (док се не заврши изборни циклус).

БИЛАНС И ДАЉИ ТОК ИЗДАЈЕ

Реч је о успостављању контроле шиптарских сепаратистичких институција над севером Косова, који има готово стопроцентну српску већину. Приштина је са тим отпочела у лето прошле године, слањем својих јуришника (уз помоћ ЕУЛЕКС-а) на административну линију, али је спонтаним отпором тамошњих Срба спречена да обави већи део посла. Сада је Београд дужан да јој без околишења помогне у вези са њим. То је он већ неко време посредно радио претњама лидерима Срба са севера Косова, саботирањем недавно одржаног референдума и наговештајима да на КиМ-у неће бити одржани српски избори. А крајем прошле недеље и на том потезу је прегазио „Рубикон“ срамним ангажовањем жандармерије да са централно-србијанске стране административне линије уклони барикаде, које су спречавале функционисање прелаза на којима се налазе Тачијеви људи. Све учињено биће довољно за добијање кандидатуре, али за даљи ток „евроинтеграција“, од Београда се очекује да иде даље у истом смеру.

Када се ради о Косову (пакет уцена односи се и на границу са Хрватском, РС, Војводину), да би Србија добила датум почетка преговора са ЕУ, од ње ће бити захтевано да укине институције на КиМ, односно да се не противи мекој окупацији севера Косова. Замишљено је да она буде таква јер Брисел и Вашингтон не желе да 50 или 100 хиљада нових српских прогнаника запљусне остатак Србије. Тиме би била послата лоша порука о „демократском“ Косову и улози коју је НАТО тамо одиграо. Уз то, ствари би могле да се отргну контроли на простору делова наше земље под влашћу Београда, који евроатлантисти такође сматрају својим двориштем.

Да се све то не би догодило, планирано је да се на Србе на северу Косова врше вишеслојни притисци – од претњи њиховим лидерима и медијске сатанизације, преко ускраћивања фондова из Београда и стварања институционалног вакума, до звецкања оружјем од стране Приштине – али да се против њих не предузима масовна оружана акција. Циљ је да они постепено буду деморалисани како би као зрела крушка пали у руке Приштине, односно прихватили некакав специјални статус (широку аутономију и извесне асиметричне везе са Београдом по „стандардима“ ЕУ) унутар Косова, чију „независност“, у почетку, ни они, ни Србија, експлицитно не би морали да признају. Но, како нам се ових дана поручује из неких земаља Уније, то би, како сада ствари стоје, неминовно морало да се догоди пре уласка Србије у ЕУ. Радило би се о коначној тј. петој фази издаје!

„РЕЗОЛУЦИЈА“ О АНЕКСИЈИ

Нема сумње да ће садашњи режим, ако и даље буде у прилици да води државу, наставити да делује у складу са описаним сценаријом. Што се тиче нове власти – а она ће бити то само ако не буде укључивала бар водеће чиниоце садашњег режима – верујем да неће наставити да ради оно што чини садашњи естаблишмент. Наравно, другачије би стајале ствари (односно остале би онакве какве су сада) ако би у власти и даље, посредно или непосредно, остао носилац актуелне косовске политике – ДС. Вук ћуд не мења а онај ко би са њим пристао да уђе у „чопор“, макар и са некаквом чудном намером да изнутра покуша да блокира ток издаје, само би у њој постао саучесник. Но, о том потом.

Предстојећим дешавањима на нашој политичкој сцени бавићемо се после инспиративне историјске паралеле. Данас када нам агресори отимају Косово, страшно се осећа свако коме је стало до државе. У бољем положају нису били ни наши преци у време „анексионе кризе“. Јер, њима још није била помућена свест (као што је случај са делом Срба данас) да је Босна и Херцеговина историјски српска колико и Косово. Стога, анексију БиХ од стране Аустро-Угарске, која се догодила 6. октобра 1908. године, доживели су готово истоветно као да је у питању била агресија на Србију и Црну Гору.

Хабзбуршка монархија привремено је окупирала БиХ на основу одлуке Берлинског конгреса (1878). Србија, која је 1876. године ушла у рат са Турском пре свега са намером да ослободи БиХ, морала је да се помири са новонасталим стањем, али није одустајала од уједињења са тим делом српског простора када за то наступе повољне (гео)политичке околности. Да тако нешто не би дочеко, Беч је решио да анектира БиХ. Србијанска и црногорска јавност на то је реаговала жестоко. Отпочете су масовне демонстрације са паролом „На Дрину – рат Аустрији“. Вршен је снажан притисак на официјелни Београд и Цетиње да одлучно реагују. Скупштина Србије је то и урадила одбацивањем анексије. Међутим, саме Србија и Црна Гора ништа нису могле да учине, а Русија – поражена у рату са Јапаном (1904-5) и додатно ослабљена Првом руском револуцијом (1905-7) – није била у стању да уђе у рат. Опет, Беч је на српске границе упутио преко милион војника, претећи нападом ако Србија и Црна Гора не признају анексију. У таквим околностима људи који су водили Србију погнули су главе. Као што су „нашу“ другу Резолуцију 2010. године саставили у Бриселу, тако су у Бечу написали изјаву коју је официјелни Београд 31. марта 1909. објавио као „своју“. У њој је стајало да оно што се десило са БиХ није повредило интересе Србије!

РЕАЛНА ПОЛИТИКА И ИЗДАЈА
У споменутим догађањима велику улогу одиграо је Милован Миловановић, у то време наш министар спољних послова. Државно вођство било је свесно да Србија може или да се привремено помири за неповољним развојем догађаја или да се удави у сопственој крви. За разлику од ситуације пред Први светски рат, није било шансе да нам неко са стране прискочи у помоћ. Ипак, једно су разумне мисли а друго таква дела. Потребна је велика храброст да се заплива узводно јавном мнењу. А баш то је учинио Миловановић. Узвикнуо је у Скупштини: „Неће Србија Аустријанцима под нож“. У дом духу је настави јавно да делује па је на себе преузео последице политике која је Србе спасла потпуног сатирања. Многи су га до смрти доживљавали као издајника што није био.

Разлика између Миловановић и данашњих властодржаца у томе је што се он жртвовао за Србију док они њу бескрупулозно жртвују за своје интересе. Он је дао кључни допринос да избегнемо срљање у пропаст а они призивају несреће због власти и користи коју она носи. Србији нико не прети да ће је напасти ако се не одрекне КиМ-а, а и таке су околности да отворена агресија више није изводљива. С обзиром да је јасно да је (евентуална) корист од ЕУ на јако дугом штапу, не ради се ни о бољем животу грађана већ само о „бенефитима“ вођства ДС-а и савезника те партије. А са њима би могао да се упореди Чедомиљ Мијатовић (а не честити Миловановић), који је 1881. године потписао Тајну конвенцију са Бечом, чиме је Србија постала протекторат. Тај српски министар иностраних дела за то је био награђен аустријском грофовском титулом и великом пензијом (а и његов владар је на други начин лично почашћен). Ипак, и Чедомиљ је био мање „црн“ од садашњег државног вођства.

Мијатовић бар није трговао територијама тадашње Србије, па, фигуративно речено, иако је био издајник бар није био велеиздајник као данашњи властодршци. А шта ће дугорочно бити власт која ће, надам се, ускоро заменити ову садашњу, то ће, пре свега, одредити њен однос према КиМ. За њу је у моралном погледу олакшавајућа околност (колико је на други начин отежавајућа) то што јој садашњи режим у наслеђе оставља страховито бреме досадашњих недела. Међутим, то не може да буде оправдање ако не учини оно што реално може у вези са КиМ, односно ако прихвати да робује флоскули: „ЕУ нема алтернативу“.

ШТА МОЖЕ И МОРА НАРЕДНА ВЛАСТ?

Будућа Влада мора да прекине политику фазне издаје земље (коју садашња неће успети да оконча ма колико се надала да ће јој кандидатура дати ветар у леђа). Не да не сме да прихвати деинсталирање оних елемената државности Србије који постоје на северу Косова и, асиметрично, још неким деловима наше јужне покрајине, већ мора много енергичније, и то на институционалним основама, да пружи подршку тамошњим Србима. Наша жандармерија не да више не сме да насрће на косовско-метохијске Србе, већ је држава дужна да им на све могуће начине помогне да одрже преостале линије одбране нашег суверенитета на терену српске јужне покрајине.

Штета која је на подручју већег дела КиМ учињена, краткорочно тешко може да се исправи, али у стању смо да је спречимо тамо где до ње још није дошло. Друго, Београд који не жели да макар посредно ради против своје земље, дужан је, где год је то могуће, да поништи решења која је, формално или неформално, прихватила па и имплементирала садашња владајућа гарнитура. Тако ће Србија показати да је озбиљна држава која брани своје интересе и, уверен сам у то, између осталог, спречити читав низ признања Косова која ће – како је ових дана основано рекла добро упућена С. Бисерко – током ове године уследити ако буде настављена садашња косовска политика. Уз то, тиме ћемо поново ојачати носеће стубове будућег интегрисања КиМ у састав матичне државе.

Наши преци нису се помирили са тим да БиХ није наша и када су – у још горим спољнополитичким условима од садашњих – морали да признају њену анексију, па су већ после десет година успели да се изборе за уједињење свих српских земља (да сада не улазимо у то како смо од сигурног направили вересију). Исто тако, и поред све досадашње спољне и унутрашње штете која нам је учињена, ако не клонемо духом, није за нас изгубљен ни већи део КиМ-а јужно од Ибра, а камоли север покрајине. Будућа Влада имаће потенцијал да се асиметрично бори за наше тамошње интересе (нпр. конституисањем органа АП КиМ тамо где је то могуће и расписивањем српских покрајинских избора те свестраним развојем локалних институција). Но, важно је да за њу политички реализам буде шанса да промишљено нешто учини за Србију као што је био случај на почетку 20. века, а не изговор за лично-партијски егоизам, као што је то данас.

ОБНОВА НОРМАЛНЕ ДРЖАВЕ

ЕУ је Србија потребна ништа мање него што нама треба начета Унија. Када престанемо да се понашамо снисходљиво, после извесног транзиционог периода, Брисел ће према нама почети да се опходи са више уважавања. Свакако не жели себи да прави (чинећи је Србији) економку штету, односно да дестабилизује регион, кидајући досада успостављене везе са Београдом. Оне нису угрожене а даље од њих можемо да кренемо (под условом да нам се стварно исплати) само ако се од нас не буде тражило да пристанемо на окупацију севера Косова, прекид институционалних веза са Србима јужно од Ибра и да „нормализујемо“ односе са Приштином на начин који погодује њеној „државности“. Уосталом, питање је шта ће бити са ЕУ.

Док се та дилема не разреши, окренимо се себи. Од нове власти очекујемо да учини све што може да Србија ојача у сваком погледу. Стварање нормалног правног система, као основа за развој економије, свакако је битан корак у том правцу. Али, ништа мање од борбе против корупције, лоповлука, неефикасности државне управе и лошег судства, важно је и вођене избалансиране спољне политике која није оптерећена било каквим идеолошким предрасудама, већ је срачуната на извлачење што веће користи за земљу. О консолидовању одбрамбеног потенцијала државе и не треба да говорим. И данас су актуелне речи обазривог, али национално посвећеног Миловановића: „Треба увек имати сув барут и наоштрен мач, две ствари које ни једна гарантија не може заменити“.

У српском народу и даље постоји велика виталност и борбена енергија. Власт која жели препород земље мора да буде свесна да без целовитог ослобађања тих потенцијала ништа не може да се учини ни на економско-социјалном плану. Народна енергија је таква да не може да се усмери само на једну страну: или ће ићи и у државотворном правцу или је неће бити ни за привредну сферу. Да наш национални брод не би потонуо и са њим, неминовно, и власт која га буде водила у предстојећим, несумњиво, тешким временима, морамо на свим пољима да се тргнемо. Народ жели да живи боље али и да буде поносан на своју државу уместо да због ње црвени. Ако му се после промена које очекује нешто од тога макар у елементарном виду ускрати, биће лоше и за њега, и за нову власт.

Добар почетак националне обнове је покретање циклуса одговорности. Они који су Србију завили у црно морају да одговарају због свега наопаког што су учинили на многим пољима од значаја за добробит грађана. Недопустиво је да буду „амнестирани“. А при томе не говорим само о корупцији и лоповлуку. И те како је од значаја и проблематика велеиздаје о чијем се санкционисању мало говори! Када доспеју пред суд и зараде „букагије“ они који су водили и са врха спроводили „косовску политику“ од 2008. године до данас, послаћемо свету поруку да непоколебљиво намеравамо да се боримо за своје интересе. Што је још важније, ми ћемо знати да је Србија поново постала нормална држава!

Извор: Печат

Updated: 17/04/2012 — 10:57

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: