Бат корака, маршевских, на тротоару београдском…

99604

Ружне сенке сећања још увек живе у мени. Ратови у деведетим, све ми се чини да су прошлих дана завршени. Колоне избеглица прекрива све могуће стазе и богазе, које воде ка мајци Србији. Српски народ у расулу, у збегу, вуче са собом остатке своје сиротиње, ћутљиви старци на колима, колоне трактора и приколица, покућства које то више и није, јад на лицу услакане деце. Старачке главе покривене црним марамама, људи који беже, вуку се по цестама са жељом да зађу у област где се више не пуца, где не падају више бомбе и надлећу попут оса авиони који туку, немилосрдно. Као да је последње што се треба и мора урадити, – поубијати тај народ који остаде без ичега, чија се огњишта заувек угасише у праменовима пламена који су гутали њихове животе.

И војска! Остаци Југословенске народне армије. Колоне које се повлаче, напуштају бојишта, поражена и уништена војска углавном србске младежи, тек прошарана понеким младићима из других република,  јер не имадоше куда, да се на нека сигурнија места склоне.

У тим тешким годинама, умро је заувек један мит! Радо слушан, у њега се веровало, надало. Моћна армија једне земље која је у срамотном поразу, готово не опаливши метак, напуштала своје касарне. Напуштала је градове, подручја, републике које су у жељи да се осамостале, издале заједничку заклетву да нам је свима, заједничка земља Отаџбина! Сахрањивала је Србија у том страшном и суровом времену своју младост. Нема села ни града које није у поворци, у црнини и у тешкој жалости, испратила ту нашу србску младост на вечни пут.

Војска је била уништена, срамота пораза због издаја и недоследне команде, усадила се у србско, и народно и војничко биће. У нашу урођену склоност да нам је појам војске најпре појам сопствене одбране. Традиција Степина и Мишићева, и Бојовићева и свих оних светлих ликова наше србске историје, тако нам склона и блиска, увијена у том времену беше  у црну заставу мучне немоћи која је сатрла нашу  слободарску душу.

У том времену, кад су остаци те армије прерасли у нову Војску Србије, беспарица и сиромаштво државе, додатно је умањила значај наше војне способности.
Као поражена страна, нападнути смо са свих страна тог демократског запада, морали смо се одрећи наших тенкова, наших топова, претопили смо скупу војну опрему у гомилу захрђаног гвожђа, по уговорима на које смо били принуђени, од наше војске настало је расуло а од наше војне способности, шака јада која је ушла у немилосрдну битку да бар некако опстане!

Мрља тих пораза и пропадања, дубоко је повредила наш национални понос. Знали смо каква је ситуација настала, нисмо превидели ни махинације наше политике, која је у жељи да буде том западу послушна, на живу рану и сама бацала шаку соли!

А данас, након свих година, као да се све до сада скривала у мраку па и не наслутисмо, шта се све то у тој нашој Војци дешавало, попут птице Феникс, која се подигла из пепела,  маршевски кораци на београском Ушћу, пробудише у многима попут мене, звуке победничких труба и снажан бат маршевских корака залупа у срцима сваког честитог Србина.

Ешалони српске Војске, у непрегледном низу редова испуњених српских младићима и девојкама, официрима и генералима, промаршираше у паради јединствене лепоте пред очима светског аудиторијума. Задрхта тло под војничким чизмама, у непрегледним низовима промаршира  србска војска, протутњаше моторна возила, ракете, топови, тенкови. Достојанствено, поносно, истинито! Пред очима Владимира Путина, драгим и поштованим гостом који то и није јер се најближи рођаци браћом називају! Пред страним  војним аташеима, пред стотинама камера које су у свет однеле једну нову слику о нама, слику војске која је опет онаква какву смо је у срцу носили, какву смо је знали и у њу веровали.

Сви они који су нас са неповерењем гледали, сви они који нас не воле и мало добро и лепо о нама мисле, данас су добили толико очекиван одговор. Србија је снажнија него је то раније била. Србија је активан учесник у светским догађањима, Србија није нема и немушта, Србија има своју младост и она се у бити много разликује од неких другачијих!

Данас сам заборавио хулиганство, дивљања младих, задимљене дискотеке, дрогу, криминал, неверу и ругобу. Данас сам испуњен поносом јер ме је сабља оног командујућег, подсетила на једну другу сабљу коју је мој Деда, донео са Кајмакчалана!

Ми смо славили нашу прву, након много година војну параду. Управо због нашег карактера, наслеђа и навика, због наше Вере у себе саме, нисмо и не можемо славити западне прајдове, не може бити попут других, настрани, ненормални, изван норми и Божијих и наших народних, које су нас као народ одржале!

Нас неће и не може уплашити било каква претња, зашто и би, кад имамо самопоуздање, кад верујемо у себе и своју снагу! А сви они, који су тако гласно ликовали у нашим поразима и уздизали себе до самих звезда, док су нас мрко гледали и са презиром на те наше поразе подсећали, сигуран сам, данас су остали без речи. Јер нико није у ово што видесмо данас, ни могао веровати. Многи су остали без речи, многи ће још дуго тражити праве одговоре па ипак, до њих неће, а и не могу доћи.
Јер, да би се све то што данас видесмо схватило, потребно је имати српску душу. Нашу тврдоглавост, нашу исконску жељу да засучемо рукаве и у најтежим данима, надвисимо све па и нас саме. Јер, вера у нама је јача од сваког пораза. Србија је ратовала вековима и опстала. Данас, ту на том београдском Ушћу, српска младост је показала опет свету,  – никад, никад се Србија неће ником предати.

Руском пријатељу Владимиру Путину, искрено хвала. Братска и родбинска захвалност баш као и његово скромно и ненаметљиво понашање које нам је донело много, јако много вере да нисмо сами.

У данашњем дану је прозборио српски народ. Не Влада Србије, не политика и политикантсво. Народ је јасно сагледао и тај део истине за коју и нисмо знали. Од данас ће и многи други знати, – Србија јесте, и биће је…..

Јован М. Пидиканац

Updated: 17/10/2014 — 19:47

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: