Бранково коло

АО, ЖИТКУ, МОЈ ПРЕЛЕПИ САНЧЕ

 ЗБИВАЊА ОКО БРАНКОВОГ ПРВЕНЦА

 

У Бечу, 1847. године појавиле су се Бранкове Песме у рукама само триста претплатника који је највише било из Темишвара. Бранков првенац изазвао су бурна реаговања. Једни су га бездушно нападали, други с разлогом бранили. Исте године појавио се Његошев Горски вјенац, Вуков превод Старог завјета и Даничићев Рат за српски језик и правопис. Био је то тријумф српског народног језика употребљеног у књижевности.

Пре појаве прве књиге песама Бранко није ништа објављивао у часописима и листовима. Нудећи Бранкове песме Летопису Матице српске, Јован Илић пише: “У два маха нашег првог састанка Бранко ми је давао неке своје песме да их пошаљем Теодору Павловићу у Пешту, но он их не хте штампати”. Уреднику Летописа Матице српске понуђени стихови чинили су се лошим и неизграђеним, а уз то писани “обичним” језиком. Тек после прве књиге Бранко ће објавити песму Јуриш, Србе! у Загребу, 1848. године, у Гајевој Даници.

У Београду књига је дочекана на нож: одмах је забрањена! Кад је тачно ступила на снагу и колико трајала забрана — не зна се, али у jануару 1848. године забрана већ није била на снази: у каталогу књижара Манојла Стефановића и Николе Пеиновића, на шестој страни, Бранкове песме прeпoручују се на читање. У библиотеци Матице српске књига се није могла наћи пуних једанaест година.

У сатиричном спеву Пут, који је једне ражестио и помео, друге поколебао, а Вукове присталице охрабрио, Бранко је демистификовао круто поимање књижевности и језика. До краја подржавајући Вука Караџића, млади песник исмејава и извргава руглу његове противнике на челу са Јованом Хаџићем, „царем свију сова и кукавица”. Незадовољан књижевним, културним и друштвеним приликама свога времена, Радичевић доводи у питање облик славјаносербске књижевности и језика, обрушавајући се на њихова „света“ класицистичка знамења, симболе и божанства. За Бранка је Пегаз обична „кљусина јака“, Аполон „голаћ и гољо“, а музе фриволно Аполоново друштванце.

Оштар напад на конзервативце усталасао је тадашњу и онако усијану атмосферу пред револуцију 1848. године. Један од угледних писаца који није могао да прихвати њему туђ и нејасан свет романтичке поезије, био је и Јован Стерија Поповић који под разним псеудонимима пише о Бранку негативно: „Поезија детињасте несташности, непокривене похотљивости, неразборите самопоузданости, бестидне грубости, крајњега незнанства о људима и стварима“. Овако Стерија о Бранку под разним псеудонимима пише.

Јовану Стерији Стерији и Светозару Милетићу који, такође, осипа дрвље и камење на Бранкове песме, одговара Јован Ђорђевић, иначе добар Милетићев друг: „Ви нисте разумели племениту резигнацију пев-ца, који упркос свим хулама и мракоборцима, свим мржњама и гоњењима, изложен за истину, слободу и правду, у крваву борбу ступио“.

Не доживевши ни пуних тридесет година, Бранко Радичевић је показао да песнички таленат има надвременску скалу и меру, и да ничим нису омеђени домети таквога дара. Бранкова се лирика пресијава у увек новим тематско-мотивским таласима, у бисерима чистог српског језика и озонског доживљаја света.

Ненад Грујичић

Updated: 22/05/2012 — 23:26

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: