Далиборка Стојшић: Син душе Саша Миливојев

Када сам први пут видела слику Саше Миливојева у новинама, моје усне су спонтано промрмљале: Тађу! Била је то реакција на његову анђеоску лепоту, ону исту која ме је опчинила док сам, једном давно, читала „Смрт у Венецији“, припремајући се за писање семинарског рада: „Новеле Томаса Мана“, на одсеку Светске књижевности Филолошког факултета у Београду.

 Та хеленско-аполоновска лепота младог Пољака, коју сам препознала на његовом лицу, обично није свесна себе. Она припада соју који Томас Ман болно воли, оним „плавооким и обичним, којима дух није потребан“. Припада такође Шилеровом принципу Наивног за разлику од Сентименталног, које се одваја од живота, размишља, пише песме и пада при плесу.

 У ходу се пребацујем на „Тонија Крегера“, новелу у којој Томас Ман најсликовитије говори о својој поетици, тј. односу према уметности. Тађу Саше Миливојева се претапа у лик Ханса Хансена, опет једног од оних плавооких, који дубоко загњурени у живот – уживају у сваком тренутку, омиљени, уклопљени, као део целине. Онда сам прочитала интервју, пар колумни и неколико песама овог младог човека, скоро још дечака и схватила да сам коначно нашла одговор на питање које је остало да лебди на крају мог семинарског рада: Шта би се десило да је Ханс Хансен испунио жељу Тонија Крегера и прочитао „Дон Карлоса“? Сада знам. Постао би Саша Миливојев. Тај лепи, млади, талентовани песник је, заправо, инкарнација највеће Крегерове жудње. Он је Ханс Хансен који је прочитао „Дон Карлоса“.

 Образован, амбициозан, вредан, пун идеја, храбар и речит у колумнама, рањив и застрашујуће усамљен у свом лавиринту, из кога ће га, попут Аријадниног конца, извући један мали Свитац, носилац божанске светлости. Кад тај Свитац одлети и завлада тама, остаће искре на песниковим рукама, попут звездане прашине или небеске ватре, дајући моћ тим рукама да исцељују ране овог света, пишући поезију и преносећи лековиту енергију Универзума на оне који је буду читали. Наивно и Сентиментално се у овом „Диву дечаку“, како га је назвао познати скулптор и песник Борис Стапарац, савршено сјединило као јин и јанг, ватра и вода, светлост и тама. Иза анђеоског лика плавооког Тађуа крије се бескомпромисни, храбри и речити писац колумни и романа о Жутој кући: „Падам са кишом, зове ме смелост да људима кажем – НЕ“, као и нежни, рањиви песник који не хаје за комерцијалу, већ, носећи свог Свица на длановима, као отелотворење звезде водиље, тражи од свих богова одговор на питање свих питања: „Шта је смисао нашег постојања?“

Мали, ледени кристали његове поезије, сажети, сведени на најмањи број речи којима се исказује суштина, попут хаику песама, воде нас лагано, отапајући се и умирући на врелини његовог сна о пустињи, до бескраја, до лутања међу звездама, до „Лажних суза месеца“, до пропитивања свих богова који би требало у свом проповедању Љубави, да се коначно споје у једно, у свевидеће око Универзалног Ума.

Саша Миливојев стасао је у једног од најоригиналнијих песника света! Поред импресионистичких момената када Свитац одлеће и раздаљавају се Светлост и Тама, он у својој новој књизи говори и о појави Петог леденог доба. Његов лирски субјекат путује корз време, преживљавајући све катастрофе Земљине кугле, од ерупција вулкана: „Ко ли ми те чува/ Од ужарене кише/ Кад те нема више“, код њега се и „Сунце разлива“, до померања плоча, поплава, глобалног загревања, топљења полова, до „Отварања валова“, после чега видимо како „Тону градови“. „Падају црне планине/ Скакаваци прште на све стране/ Коске оглабане/ Плутају натопљене“, и тако све до коначне апокалипсе и леденог доба. Збирка „Кад свитац одлети“ добија пророчке димензије оног момента кад се у читалачкој подсвести преплићу слике свих континената који нестају.

Последња ће потонути Африка, ниво воде ће се подићи до врхова пирамида, после чега следи стварање „Бескрајне ледене плоче“, по којој камила носи лирског субјекта као победника, што је карактеристично за епске јунаке и у старој арапској књижевности, али се камила „Саплиће о врхове пирамида“…

На крају бих желела да се обратим њему лично и да му пријатељски и мајчински дам своју подршку, јер он је упркос свим кукавицама, незаинтересованим медиокритетима и Сорошевим плаћеницима, охрабрујуће, ново, младо лице будуће Србије: – Желим ти све најбоље у животу, лепи дечаче! Велики ћеш терет носити на својим плећима. Видим да већ неки почињу да те оптужују за манипулацију и амбицију да избором теме за роман дођеш до брзог успеха, без обзира на ризик који та тема собом носи. Не дај се, бори се, иди напред. Многи ће те мрзети и због твоје лепоте. Али ја видим знак на твом челу исписан невидљивим мастилом. Вредно ради и остварићеш свој сан. А пред мукама и патњом којом ћеш то морати да платиш, ја ти се клањам, као старац Зосима пред Мићом Карамазовим. Уз тебе сам, мали мој Тађу!

САША МИЛИВОЈЕВ НАЈПОПУЛАРНИЈИ МЛАДИ СРПСКИ АУТОР

Саша Миливојев je српски писац, песник, новинар колумниста и политички аналитичар, руског порекла. Рођен је 1986. у Зрењанину (СФРЈ, Србија), где је завршио музичку гимназију. Певао је у ораторијуму „Краљ Давид“ Артура Хонегера, у Арадској филхармонији (Румунија). После завршене музичке гимназије свој циљ усмерава ка Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је апсолвент на одсеку за проучавање српске књижевности и језика. Аутор је четири збирке песама: „Тајна иза уздаха“ (Народна књига, Београд, 2006), „Први пут“ (Културно-просветна заједница, Крушевац, 2008), „Кад свитац одлети“ (на српском, енглеском и арапском језику, Филип Вишњић, Београд, 2010), „Љубавни РецеПат“ (Културно-просветна заједница, Крушевац, 2010) и шокантног романа „Дечак из Жуте куће“ (Ауторско издање, Београд, 2011).
Добитник је бројних награда и уврштен у неколико значајних песничких антологија: „Панонски галеб XIX“, „Рудничка врела XIX“, Гарави сокак XIX“…
Од 2008. године као колумниста пише за Политику, у рубрици Погледи, као и за ТВ Ревију исте куће.
Од 2009. пише колумне за Правду, где се бави аналитичко-синтетичким проучавањем блиске и актуелне историје Срба. Окупиран темама о ратним злочинима, поред бројних похвала политички неистомишљеници су га без аргумената и доказа у више наврата оптуживали да манипулишући читаоцима шири „говор мржње“.
Године 2009. текстови су му штампани у тиражу од око три милиона примерака у различитим дневним новинама, публикацијама… Био је један од најчитанијих колумниста у Србији 2008. и 2009. године и жртва разних политичких манипулациуја. Из сенке је деловао на важне одлуке политичког врха. Политичари и обавештајне службе му краду идеје преко SMS-a. Саша Миливојев је нпр. творац идеје о Политичком штрајку жеђу и професионални обарач рејтинга. Бави се политичком драматургијом, како у књижевности тако и у стварности.
Београдској публици је два пута представио своја песничка остварења, у Етнографском музеју, у сарадњи са изузетно познатим српским уметницима као што су: Исидора Бјелица, Ивана Жигон, Јелена Жигон, Далиборка Стојшић, Ева Рас, Данијел Павловић, Жижа Стојановић, Злата Нуманагић, Бранка Веселиновић… Његову поезију говориле су и чувене глумице Светлана Бојковић, Ружица Сокић, Даница Аћимац, Снежана Савић, Сузана Манчић и други. Оља Ивањицки и редитељи Здравко Шотра и Марко Новаковић својом сарадњом такође су подржали младог аутора.
Песничке фанове има широм света. Књигу „When the Firefly is Gone“ је у мају 2010. године представио и читалачкој публици у Каиру, када је присуствовао на разним књижевним окупљањима, где су о њему говорили познати писци: Соха Заки и Алаа Ал Асвани (један од најпознатијих писаца у свету, оснивач опозиционог политичког покрета „Кифаја“).
У Саудијској Арабији новинари пишу о његовој љубави према Богу, у египатским дневним новинама Саша Миливојев помиње се као „Песник мистичног лета и медитације“…

Извор: www.sasamilivojev.com

 

Погледајте галерију фотографија Саше Миливојева [nggallery id=4]

Updated: 29/05/2012 — 17:28

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: