Достојевски: осећај пророчке судбине

Личности и стваралаштву Фјодора Михаиловича Достојевског посвећен је неограничен број истраживања, које се из године у годину допуњавају новим радовима. Они су безбројни, јер је безграничан сам Достојевски, безграничан је и његов свет уметности. „Ум губи наду да ће икада успети да проникне до краја у овај свет: сувише нам се чудном чини његова магија, предалеко односи бесконачност његових мисли, нејасан је његов циљ  – и душа не може слободно да ужива у том небу, као у родном“. (Штефан Цвејг).

Ипак постоје неке белешке које могу да објасне судбину Достојевског много боље, чак и од његове најдетаљније биографије. Ове белешке припадају другом великом уметнику и посвећени су једном другом Песнику:  „… Он није имао ни изглед, ни величину, ми смо га видели, а у њему није било ничега чиме би нас привукао.

Био је презрен и одбачен од људи, мучен патњом и искушаван болестима, и ми смо окретали поглед од њега. Био је презрен и нисмо га ценили.

Али он је узео на себе наше немоћи, понео наше болести,  а ми смо мислили да је био поражен, кажњен и уништен од стране Бога.

Али Он је био рањен због наших грехова, мучен за наша безакоња, преступе,  кажњен од нашег света и његовим ранама ми смо зацељивали „. (Књига пророка Исаије 53:.. 2-5).

Достојевски није остављао никакав спољашњи утисак. Био је неприметан, потиштен и зловољан. Н.Н. Страхов је приметио да је Достојвески, „упркос огромном челу и лепим очима, изгледао као војник, тј. да је имао народне црте лица.“ Према В. Тимофејевој, „то је веома блед – земљано, болесно блед – средовечан, веома уморан или болестан човек, са мрачним, изнуреним лицем, покривеним, као мрежом, неким необично упечатљивим сенкама од напетог држања мишића ‘ . Слично су Достојевског описивали и други савременици: „Сећам га се као ниског,  мршавог, бледог лица, грчевито концентрисан и нељубазан, са живим, проницљивим, као угаљ црним очима. Цела његова појава је зрачила нечим нервозним и болесним.  У поређењу са лепим, високим старцем, Тургењевим, Достојевски је изгледао мали и неупадљив. “ (Гроф Д. Олсуфијев).

Достојевски као пророк2Незначајна, па чак и одбијајућа спољашњост Достојевског, била је отежана његовим чудним понашањем, које нису увек разумевали његови савременици.  Унутрашњи мотиви његових „ексцентричних поступака“ никога нису занимали, сви су запажали само његов  спољашњи, „експлозивни“ ефекат, који му је убрзо донео сумњиву славу јуродивог и безумног човека. Како га само његови савременици нису називали: „болестан“, „луд“, „злобан“, „јуродиви мистик.“ Карактеристично је што се неке од ових сличних карактеристика односе на време друштвеног признања Достојевског. Када су га једни називали пророком, други су узвикивали са неодобравањем: „Достојевски је апсолутно луд. Само Бог зна какав он поседује мистицизам. „

Током своје комплетне каријере, Достојевски је морао да слуша критике, које глатко одбијају његов таленат. Његова осетљивост је болно подносила одзиве да су његова дела – “ Глупост мистичне будале“. Али још болније је било знати да такве оцене његовог рада припадају и његовим некадашњим пријатељима, који су некада препознавали његов таленат и судбину. Припрости И.И. Панаев, који никада није имао разумевања, поражавао је формулацијама: „… Наш кумирчић је потпуно скренуо и ускоро ћемо га збацити са пиједестала и потпуно заборавити. Јадник! .. Ми смо га погубили, направили га смешним. “ Некрасов је био сигуран: „Достојевски је потпуно отишао. Он не може да напише ништа више значајно. „

Достојевског нису сламале сличне критике, подсмеси и увреде заклетих „пријатеља“ и противника. Исто као што га нису сломили тежак осуђенички рад у Сибиру, немаштина и болест. Штавише, у много наврата је признао да је његов рад неодвојив од његове патње, да њој дугује све увиде. Карактеристично је да свој morbus sacer (епилепсија) никада није лечио, није га сакривао, већ култивисао.

Шта му је помогло да издржи, упркос сламању здравља и злурадим савременицима (као што је СФ Дуров, отпуштен из „мртвог дома “ са њим, али непрепорођен, мртав човек)?

Осећај пророчке судбине. Овај осећај је настао у његовој души врло рано. У редовима „Житија великог грешника“, признао је: “ опасна и невероватна мисао, да ће у будућности бити изузетан човек, обузела га је још у детињству.“ Подстакнут неизбежним сумњама, тај осећај се потпуно укоренио у њему током његовог бриљантног књижевног опуса, и више га никада није напустио. Он му је помогао да преживи у затвору, да нечујно издржи многе патње и, најважније, да непрекидно тежи вишим достигнућима, изражавању својих идеала.

Он цени свој осећај пророчке судбине. Достојевског је био страх да то призна околини – дубоке емотивне ране су се саме обзнањивале, нанесене од стране „пријатеља“ , али их је изражавао скривено, читајући текстове других људи. Често је  рецитовао Пушкиновог „Пророка“ и волео да чита узбудљиве строфе Огарева:

Понекад усред ноћног бдења,
Глувог, препуног инспирације,
У стару Библију сам гледао
И само чезнуо и сањао,
Да ме што пре оставе –
И живот, и туга, и смрт пророка.

Достојевски је био признат пророком за живота. Након прочитаног „Говора о Пушкину“, назвали су га генијем и пророком, не само његови задивљени поклоници, већ и вечити противници. „Тургењев … пожурио је да ме загрли са сузама, Ањенков да ми стисне руку и пољуби у раме. „Ви сте геније, ви сте много више од генија!“ – рекли су ми обојица. Очараност говором о Пушкину, међутим, убрзо се разишла и уступила место потоку нових критичких убадања Достојевског.

Само је сахрана писца постала истинско национално признање његове пророчке стазе. Она је изненадила многе: и сараднике, и непријатеље. „Сахрана талентованог писца, некако се изненада претворила у сахрану пророка“ -био је збуњен сведок Б. К. Петерсен.

Достојевски као пророк3Постхумна светска слава Достојевског само је потврдила право да се назове пророком, портпаролом људског бола, који нема за циљ да „осуђује Божју ствар“, већ да сведочи о човеку пред Богом, способном да у људским страстима види страстотрпљење. Важно је напоменути да је касније, размишљајући о судбини Достојевског, Томас Ман изразио вредност те судбине речима, чији смисао изузетно подсећа на речи Исаије о пророчкој стази. Он је напоменуо да је геније Достојевски најуже повезан са његовом болешћу: „… његова психолошка видовитост, његово знање духовног света криминалаца, чињенице да се Апокалипса описује као“ сатанистичка дубина“, а пре свега његова способност да створи осећај неке мистериозне кривице, која, као да је у позадини његових невероватних ликова – све ово је у директној вези са његовом невољом…болешћу…! Цела хорда, поколења осетљивих и здравих младих мушкараца бацају се на стварање генија, онога, чија је болест прерасла и генијалност, диве му се, хвале га, носе са собом, чине га културном имовином. И сви они ће да се заклињу у великог безумца, они, који су сада, захваљујући његовом „лудилу“, поштеђени потребе да буду луди. Они, који пуцају од здравља, хране се његовим лудилом, и у њима ће он бити здрав. Другим речима, било какви успони душе немогући су без болести, лудила, духовног „злочина“, и велики безумци су суштина жртве човечанства, разапети у име његовог уздигнућа, укратко -. У име његовог вишег здравља“

Али, још карактеристичније сведочанство о Достојевском, као о Христовом пророку, припада једном очајном Богоборцу, какав је био Фридрих Ниче. Он је поредио свет уметности Достојевског са светим Јеванђељем, и истакао да је у савременом свету Христ могућ само у свету Достојевског. У пасусу свог есеја « Антихрист», под називом „Исус: Достојевски,“ он се изразио не без притајеног бола: „знам само једног психолога, који је живео у свету у коме је могуће хришћанство, где Христ може да се појави у сваком тренутку … То је Достојевски.“

Изабрала, приредила, превела са руског:

Редакција Српске Елите

Updated: 29/01/2014 — 20:39

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: