Хаг, Европска унија и Русија

Протекла недеља протекла је на Западу у неописивој антисрпској хистерији. Сви медији Европске уније, од Берлина до Париза, од Беча до Лондона понаваљају добро познату причу, да је „српска војска под командом генерала Младића починила највећи злочин после Другог светског рата у Европи, тиме што је побила преко седам хиљада босанских муслимана.“

Повод ове очевидно дириговане кампање против српског народа јесте почетaк суђења Младића у Хагу. Не само да сви говоре исто, већ им је и редослед слика готово идентичан. Човек се прво наравно у чуду пита: Па где је ту демократија и разлика у мишљењу, са којом се САД и Запад уопште толико поносе и хвале?

Нисам жалио времена ни труда, те сам ову среду и четвртак, неколикочасова седео пред телевизијским екраном и посматрао вести са Првог („ARD“) и Другог немачког ТВ-програма („ZDF“), затим британског „BBC“, америчког „CNN“, француског Првог ТВ-програма  и енглеског „Sky News“. Свима њима је била ако не прва, онда друга вест: „Пред судом УН у Хагу почело је суђење против генерала Младића“. Тон кога је  наша публика већ много пута чула последњих година преко ТВ-Б92, али на жалост и од РТС-а, познат је нашој јавности, па није потребно да га понављам. Уосталом њега отворено заступа и преко скупштинске говорнице политичка партија у Србији, а име јој је ЛДП.

Највеће европске и америчке ТВ-станице прво прикажу српског генерала у судници, где он каже да „није крив“. Камера затим „одлута“ у Сребреницу и сниме шуму муслиманских гробова. Порука је јасна: „Видите овог бешћутног човека. Још има дрскост да тврди да је невин! Зар то није монструм?“ „Сиененова“ камера се после тога нашла у центру Сарајева и пита једну старију муслиманку: „Како се сада осећате, када сте чули да је најзад почело суђење Ратку Младићу?“  Њен одговор: „Одлично. Хвала Америци, да је тог Србина довела у Хаг.

Порука је јасна. Вашингтон је постигао циљ. Најзад је нашао муслимане, који воле Сједињене Државе. Чињеница јесте да америчка политика, због јасне произраелске политике,  против себе је добила готово цео исламски свет, а он је веома бројан. Рачуна се да данас муслимана у свету има преко једне милијарде. Ову чињеницу не може да игнорише ниједан реалан политичар. Зато је службеном Вашингтону било важно да пронађе исламску земљу, где људи „машу“ са америчком заставом, где су дакле грађани Сједињених Држава добродошли. И нашли су их: у Босни, на Космету. Али и у Бахраину, где је владарска кућа проамеричка сунитска, а огромна већина становника су антиамерички, проирански шиити.

Мој став се у потпуности подудара са недавном изјавом норвешког дипломате Столтембергом, да је Запад у свакој прилици подржавао босанске муслимане, док је српске жртве настојао да умањи или потпуно прећути.

У тој дакле, заглушујућој буки, где се непрестано вришти: „Срби“, „Сребреница“, „ужас“, „геноцид“, „српска војска“, „генерал Ратко Младић“, од већих светских медија само је једна смогла снаге и храбрости да се супростви овој хистерији. А то је руска телевизија „RT“, „Русија данас“ – „Russia Today“. Редакција московског студија укључила се у један београдски ТВ-студио, где је разговарала са генераловим сином Дарком Младићем. Основно је правило да се чује «и друга страна». Када су Срби у питању, Запад је изгледа заборавио на то правило. Дарко Младић је говорио полако, одмерено  и аргументовано. Словом, имам утисак да је генералов син добро и убедљиво заступао не само свог оца, већ и српску ствар.

Што нам ови догађаји сведоче? Политика Бориса Тадића и његове владе не само да је доживела путпуни неуспех на унутрашњој политици, већ и на спољној. Никада у модерној историји Европе и света није забележено, да власт која контролише 99% штампе, на изборима добије свега 25 одсто гласова. Чак ако се томе додају и њима сродне странке као што је ЛДП, ДС је ипак добила поверење мање од једне трећина грађана ове земље. Борису Тадићу није помогла ни чињеница да су све телевизијске станице Србије стајале у служби његове изборне кампање. А како би и могло да буде другачије? 50 осто људи млађих од 35 година нема посла, 60% пензионера прима пензије које износе мање од 150 евра месечно? Када се, дакле, узму у обзир те чињенице, онда је његов пораз на председничким изборима утолико већи.

Но, катострофални биланс владавине ДС и њених коалиционих партнера још је можда уочљивији када говоримо о спољној политици. Влада Бориса Тадића испунила је све жеље Вашингтона и Брисела, па ипак видимо, да је ових дана антисрпска хистерија на Западу једнако тако агресивна и безобзирна као и у време Слободана Милошевића.

Очевидно је добијања статуса кандидата Европске уније био само вешт потез пре свега Лондона, Париза и Берлина, како би њихов кандидат Борис Тадић победио на изборима. Оставимо по страни да кандидатура ништа Србији не доноси, те да она може да траје и десетак година, поставља се питање: А шта би Србија добила, чак и када би почели озбиљни преговори за пуноправно чланство у ЕУ?

Одговор смо већ донекле делом видели, када је Србија требала да добио статус кандидата. Јавила се Румунија, Бугарска и Мађарска, да од Србије, у нимало пријатељској форми, готово ултимативној захтевју да „поштује мањинска права Мађара, Румуна и Бугара у Србији.“ А шта ће тек од Србије да захтевају Хрвати и Турци, ако заиста почну озбиљни преговори за пуноправно чланство Србије у ЕУ и НАТО? Вероватно ће услов бити, да Србија мора да потпише како више неће да спомиње Јасеновац, Јадовно, Глину и Козару, већ само да говоре о Вуковару и Сребреници. А по својој прилици мораће да се одрекне Бачке, Баната и Рашке.

ДОС нас упорно уверава како нам је Европска унија добронамерна. Ако. Но,  зашто нам је онда Брисел за преговарача одредио из Љубљане једног Словенца-србофоба?

Није ми познато, да ли је неко у предизборној кампањи, – сем чини ми се Радикала и Двери, –  спомињао проблем Војводине. Од Српске војводине из године 1848., после Другог светског рата створена је Титова, антисрпска Војводина и она као таква и даље постоји. Хрвати и поред тога што су починили највећи злочин у новијој историји Европе, нису добили једну „војводину“, рецимо, у Далмацији или Славонији. Уместо тога чак су награђени са територијима које никада у историји нису припадали Хрватској, као што је Барања и Истра. Зашто се српске политичке странке не залажу за укидање Војводине, која је створена у доба комунистичке страховладе, па дакле, не представља никакав вид демократске воље народа? Зашто једна „војводина“ не постоји у Румунији? Тамо живи шест пута више Мађара него у Србији. Зашто нема „војводине“ у Словачкој? И тамо такође бројчано и процентулано има више Мађара, него што их живи у Србији.

У медијима и даље читам, но чак и од неких добронамерних често чујем: „Руси нам неће помоћи. Руси ће нас опет издати.“  Шта да им одговорим? Само да им поставим питање: А када нам Руси нису помогли? Та сама Српска скуштина изгласала је Резолуцију о Сребреници. Па како ми онда да очекујемо да Путин буде већи Србин од Бориса Тадића и да Руска дума енергичније заступа српске интересе од наше Скупштине?

Да почнемо од данашњег дана. Цео Запад, сведоци смо, као бесни пси лају не само против Младића и Николића, већ и против Срба. Брани нас једино руска телевизија. Словом, Руси нас бране, премда и већина „наших“ медија тврди, да су Срби у Сребреници «побили преко седам хиљада муслимана».

Шта такви Срби заправо хоће од Русије? Сједињене Државе са својим савезницима  79 дана бомбардовала је Србију. Реч је о војном савезу који броји преко 400 милиона становника напао је земљу у којој живи око 8 милиона душа. Ово перверзно иживљавање Америке над противником који нема могућности да се брани, јесте вероватно прави разлог, зашто је „холивуд“ смислио Сребреницу. Како је у једном коментару духовито приметио Милорад Вучелић, цитирам по сећању: Шта би ти русофоби из Србије тек причали, „да су нас Руси бомбардовали?“

———————————————————————————————————————–

Пошто се свесно бришу из српске памети односи са руским народом, или се фалсификују, присиљен сам да укратко дам преглед тих односа.

Срби из Баната, Бачке или Срема школовали су се у 18. и 19. веку у Русуји, враћали се у своје, на пример, фрушкогорске манастире и тако чували дух српства и православља. У то време, као што је познато те су српске земље биле део аустријскоугарске државе.

Руси су били најбројнији као добровољци и приликом Првог српског устанка и у борбама против Турака од 1875 до 1878.

Само да споменем једно име: Иван Сергеевич Аксаков. Он је толико урадио за наш народ, а ни једна улица у Србији не носи његово име. Али зато у центру Београда имамо улице Џорџа Вашингтона и Рузвелта, а на Дедињу улицу Теодора Драјзера . Не знам, какве су њихове заслуге за нашу земљу, али знам што је урадио Аксаков.  Неуморно је путовао Русијом и понавњао, како су Срби “угнетены и они не имеют  защитника. Теперь мы должны заступиться за них!“ Тиме што је стајао на челу «Славянское Благотворительное Общество», пошло ми је за руком да покрене службену Русију у рат против Турске, како би се „браћа Бугари и Срби ослободили вишевековног турског ропства“.

У међувремену  1876 избио је рат Турске против Србије. Без оклевања Руски црвени крст заједно са Словенским добротворним друштвом («Славянским Благотворительным Обществом», скраћено СБО) послало је санитарни одред од преко сто лекара и 118 медицинских сестара, или како су Руси то тада звали «сестер милосердия».

Колико у Србији људи зна макар за једно од имена тих несебичних, племенитих Руса? Споменуто Друштво («Обществом»), СБО, послало је 25. јула 1876. из Москве 39 медицинских сестара и то на челу са кнегињом Шаховском (с княгиней Н.Б.Шаховской). Оне су већ после неколико дана стигле у Београд и лечиле српске војнике у болници недалеко од Топчидера. Постоји ли у том делу Београду макар нека скроман табла, која би подсећала на хуманитарни рад ових 39 «сестер милосердия»? Али се зато наша власт пожурила да подигне плочу једном Французу, који је пре неколико година погинуо у Београду у окршају са домаћим навијачима!

Убрзо су руске медицинске сестре пребачене ближе ратним операцијама. Лечиле су заједно са кнегињом Шаховском у болницама у Парачину и Јагодини. Само у Парачину морале су дневно за збрињавају до шест стотина српских рањеника. Очевици нарочито истичу један  подвиг Рускиња: у јеку борбе између Срба и Турака кнегиња Шаховскаја (Наталья Борисовна Шаховская) кренула је са својим руским медицинским сестрама да  евакуише рањене Србе, коју су остали «заборављени» под Џунисом. Да би се тај задатак обавио, ваљало је стићи на пушкомет од првих турских положаја. Сами Турци, очевидно задивљни храброшћу ових жена, нису испалили ниједног метка, те им тако омогићили  да обаве овај племенити задатак. Руске медицинске сестре наставиле су да раде у српским болницама до јануара 1877 године.  Словом, Русија је слала у Србију своје најбоље људе, или како они сами кажу, «лучших из лучших».

Црну Гору је концем 19. и почетком 20. века неколико пута погађала велика невоља. И у најбољим родним годинама Црна Гора тешко да може да прехрани своје становништво. Нарочито је била неродна 1889. Руси су сакупили велике количине хране и новца и тако становништво спасили да не помре од глади. Велики број Црногораца, да би се спасили од глади, населили су се у Србију.

Царска Русија је до године 1914. финасирала пола државног буџета Црне Горе, а велики део помоћи долазио је и из Србије. Па ипак, то није спречило црногорског краља Николу да у одлучним тренуцима окрене леђа Русији и Србији, и да тајно ради са Бечом. О тој срамној политици Црне Горе од српских историчара највише је писао Драгољуб Живојиновић. Тек када је аутроугарска војска напала Црну Гору, црногорски краљ сетио се Русије и Србије, но било је сувише доцкан. Када је црногорска војска капитулирала, свега се пет или шест Црногораца јавило да служи као добровољци у српској армији.
У Србију су током Првог балканског рата и Првог светског рата, дакле, од 1912 до 1918., деловала велика Руска медицинска мисија. У јуну 1913 руски посланик у Београду Хартвиг (А. П. Гартвиг) написао је писмо руским санитарним властима и молио их да пошаљу помоћ Србији. Из Русије, само из града Твера, стигле су сестре (сестры милосердия):  Марија (Мария Владимирова), Александра (Соловьева), Вера Драгомирова,  кнегиња Наришкина (княгина Вера Нарышкинова), Параскева Лохинова, Маријана (Марианна Горяйновова), Нина Орловова и Јевгенија (Евгения Митюрева). Оне су служиле у санитарном одреду кнегиње Долгорукове (княгини Долгорукой).

Као лекари у Србији током рата такође је радио Николај И. Сичев (Сычев). Стигао је као  хирург у саставу Руске медицинске мисије (в русской медицинской миссии в Сербии). Био је један од кључних људи у болници српске армије на Солунском фронту. После Првог светског рата радио је у војним болницама по Србији. После 1920. године на Београдском универзитету, на катедри за хирургију медицинског факултета радио је као уважени професор.

О раду тих лекара, а нарочито о епидемиологу Надежди (о Надежды Владимировны Марцинкевич) током Првог светског рата у Србији у својим успоменама  писао  је руски посланик кнез Трубецкој (Григорий Николаевич Трубецкой).

У лето године 1914., после аустроугарског ултиматума, Никола Пашић као председник српске  владе упућује апел францукој, британској и руској влади. Шаље „Молбу за заштиту Србије“, јер Беч и Пешта, уз подршку Берлина, отворено говоре да ће у Србију послати “казнену експедицију“ («Strafexpedition“), те да тако «једном за увек реше српско питање». Српском народу је буквално претило уништење. Само се Русија одазвала позиву и несебично прискочила у помоћ Србији и то по цену сопствене пропасти. Русија тада, наиме, ни сама није била спремна за рат. Била је то несебична, самоубилачка помоћ руског народа, који је, за последицу тог племенитог чина изгубио државу и тек данас, после осам деценија, земља се полако опоравља од последица бољшевистичке страховладе.

Убрзо после пропасти Руске царевине, у Србију су од 1920 године, почели да стижу емигранти, «бели Руси». Њихов број, који је за стално остао у земљи, износио је око 30 000. Највећи део, око две трећине их се настанило у данашњој Србији. Србија се културно обогатила, јер је из Русије стигао цвет интелигенције, затим врсни лекари, научници  и велика група царских официра. У Србима су, како пише један руски емигрант, видели «братьев по крови, религии, оружию». Ти «белогардејци», како их ми зовемо, допринели су много за напредак земље. Колико је само руских инжињера и архитеката подигло велелепна здања у Београду и по Србији! Она и данас постоје. Колико су само мостова, друмова и железничких пруга изградили «бели Руси» између 1920 и 1940 године?

————————————————————————————————————-

Руски емигранти су нарочито велику подршку имали од стране српског професора Александра Белића. Руси су га од миље звали «русский батька». Београд је благодарећи руским професорима, преко ноћи, без икакве сопствене заслуге, одједном на неким факултетима добио професоре од светскг ранга. Велики број њих је био одмах примљен у државну службу, или су постали редовни професори Београдског универзитета. Само да набројим нека најистакнутија имена:

Историчар Г. А. Острогорский .  Из уџбеника Георгија Острогорског ја сам полагао испит из византологије. Књиге Отрогорског (Георгия Александровича Острогорского, 1902, С. Петербург–1976, Београд) преведене су на многе стране језике. Од 1934 г. до 1973 г. био је професор на Београдском универзитету.  У Београду је основао Византолошки институт. Као професор Београдског универзитета радио је и математичар и хемичар Пушин (Николай Антонович Пушин,1875, Саратов–1947, Београд). На Београдском правном факултету предавао је Тарановски (Федора Васильевича Тарановского, 1875, Плоньск–1936, Београд). Много се бавио правом словенских народа. Објавио је књигу «Законник Душана и его царство», «История сербского права в государстве Неманичей». О словенском праву такође се бавио и Соловјев ( Александр Васильевич Соловьев, 1890–1971). После пропасти Русије године 1917 искусио је горак емигрантски живот. Прво је боравио, – као и већина од један милион и две стотине хиљада руских избеглица, у Турској, затим у Бугарској, Немачкој, да би године 1920 стигао у Београду. Много се бавио  средњевековном српском историјом. Објавио је фундаментална дела:  «Законодательство Стефана Душана, царя сербского и греческого». И у приватном животу Соловјев је неуморно свом сину говорио, како увек ваља да «помнить и почитать отечество Россию и родину Сербию». То се природно није могло да допадне новој југословенској комунистичкој власти, у којој су доминатну улогу играли Хрвати и Словенци. Јосип Броз, римокатолик и Хрват, није имао милости за оне који су волели Русију и Србију. Титова полиција га је ухапсила и три године је провео у затвору. Да није био научник светског гласа, био би највероватније убијен. Овако је поново, сада већ стар преко шездесет година, морао постати емигрант. На Женевском универзитету. Србију није заборавио. У Швајцарској је објавио књигу «История сербского герба». Математичар Антон Дмитриевич Билимович (1879, Житомир– 1970, Београд. Он је основао клуб матматичара Београдског универзитета. Математичар Салтиков (Николай Николаевич Салтыков, 1872, Вышний Волочек–1961, Београд), који је много радио на аналитичкој геометрији. Владимир Дмитриевич Ласкарев (1868, м. Бирюч, Воронежской губернии–1954, Беград), палеонтолог и геолог, аутор бројних студија о геологији Балкана. Био је изабран за првог директора Геолошког института у Србији. Фармаковскиј  (Владимир Владимирович Фармаковский, 1880, Симбирск–1954, Београд) основао је у Београду Институт машиноградње.

Од 1917 до 2000 године Русија нам није помогала и то из простог разлога, јер није ни постојала. Постојао је Совјетски Савез. А то не само да није исто што и Русија, већ је бољшевистичка власт, нарочито у првој лењиској фази,  водила отворену антируску и антисрпску политику. Руска политика почиње поново да се води из Кремља после прекида од осам деценија, дакле, тек са доласком на власт Путина.

То би отприлике био мој одговор онима, који непрестано тврде, како «нам Руси  никада нису помогли». Неки од њих тако говоре јер све оно нису знали. Због њих сам и написао овај есеј.

Но, има и оних који то тврде злонамерно, како би међу Србима ширили безнађе, дефетизам, малодушје, као «предајте се на милост и немилост Вашингтону, јер вас  Москва неће спасити. Руси ће вас издати». Реч је овде о једном делу нашег, домаћег, отуђеног, компрадорског, јањичарског слоја друштва и он је спреман да ропски служи страном окупатору, некада Стамболу и Османлијама, а данас Вашингтону и НАТО-у. Одмах да кажем, да ово није специфично српска појава, већ она постоји у сваком народу.

Речју, највиши представници српског народа били су током последњих две стотина година под непрестаним притиском, да се пред Западом оправдавају, како не представљају «руски елеменат» на Балкану. Тако се краљ Александар Карађорђевић, – како је у једном свом излагању подвукао проф. Београдског универзитета Др. Мило Ломпар,  – са утицајним енглеским новинаром Ситоном Вотсоном морао да правда како Срби не желе да «постану руска губернија», већ да теже за блиским односима са Западом.

А и данас, ево, – после победе Томе Николића на председничким изборима у Србији, – немачка, британска и америчка штампа пакосно примећују да је Николић пре неколико година изјавио, како би пре био за то да «Србија буде руска губернија, него да постане члан Европске уније.»

Чули смо, ето, укратко, што су Руси  урадили за Србе. А што смо ми урадили за Русију? Колико Срба данас говоре руски? Када руски државници стигну у Србију, набројите имена  наших политичара који су у стању да са Русима разговарају без преводиоца? Колико српске деце уче руски језик у нашим школама? Да ли смо неком од ових знаменитих и заслужних Руса за нашу земљу које сам, ето, мало пре споменуо, подигли споменик?

Зато су Руси у праву, када су оптужили ондашњу власт због незахвалности, да су подигли у центру Београда, на Калемегдану, величанствени споменик Француској. Ја бих га пре именовао као Споменик српске глупости и срамоте. Због чега да им будемо благодарни? Ми можемо да будемо захвални овом или оном француком официру, адмиралу, који је наредио да се уморна, болесна и гладна српска војска покупи са албанске обале на лађе и превезе на острво Крф. Но, Французи су тада, – уосталом као и Енглези, – помогали Србима из соствених, себичних интереса. Сваки српски војник што погине, на пример, на Солунском фронту значи да је спашен живот једног француског или енглеског војника. Сем тога, зар нису српске војнике лечили од тифуса медицинске сестре, на пример, из Шкотске. Што нисмо подигли споменик Захвалности Шкотској или Великој Британији? Зашто само Француској?  Због чега у Београду не постоји споменик Благодарности Русији? Да, Србија се није показала благодарна према Русији, али јесте према својим џелатима. Француска је међу првима признала независно шиптарско Косово. Унуцима кољача наше деце из Јасеновца, Јадовна и Глине држава Србија је великодушно дозволила не само да отварају своје фирме по Србији, већ и да за мале паре откупљују хиљаде хектара најплодније српске земље по Срему и Бачкој. Колико српских фирми истовремено послује у Хрватској? Колико је Срба купило земљу у Хрватској? Да ли постоји неки српски «Меркатор» у Словенији?

Како то раде озбиљни народи? Енглезима није пало на памет да подижу споменик Захвалности Сједињеним Државама, премда су им ови слали оружје, нарочито у одлучним тренуцима рата од 1940. до  до 1942.  године. Французи би имали далеко више разлога да подигну споменик Америци, јер их је ослободила немачке окупације. Па ипак, такав споменик не постоји у Паризу.

Који је прави одговор? Па ја бих сваком политичару из Берлина, Лондона или Вашингтона самоуверено, гласно  па ако треба и дрско одговорио: «Да, ја сам зато, јер то је једини начин да опстанемо као народ. Боље да постанемо и као «једна руска губернија», него да уђемо у НАТО или Европску унију, али по цену нестанка. Историја у последњих сто  година ми говори, да је Запад мом народу подарио само ултиматуме, разарања и смрт: од Анексије српске земље Босне 1908 године, до бомбардовања Београда и «казнене експедиције» аустроугарске војске по Србији 1914. године, од бомбаровања Београда од стране Немачке 6. априла 1941. до геноцида над Србима од стране римокатоличких Хрвата од 1941 до 1945, од америчког бомбардовање Београда на ускрс 1944. до америчко-британско-француско-немачког бомбардовање Србије од 24 марта до 11 јуна 1999 године, и најзад, као последица те агресије, америчко отимања дела српске земље, Косова и Метохија, и претварање те покрајине у амерички војни полигон и прву НАТО-државу у свету.

Ево шта о „шампиону људских права“ године 1935. пише енглески аутор Киплинг:  „Сједињене Државе: Никада нисам могао да се довољно начудим народу, који искрено верује, да је он Богом изабран народ, који мора да пружи пример бруталном човечанству. А тај исти народ је претходно уништио домороце-Индијацне тако темељно, да то није у новијој историји пошло за руком ниједном другом народу.

“ (The United States: I never got over the wonder of a people who, having extirpated the aboriginals of their continent more completely than any modern race had ever done, honestly believed that they were a godly little New England community, setting examples to brutal mankind”, Rudyard Kipling, Something of Myself).

Било би занимљиво покушати направити листу држава које су, рецимо, од године 1945. до данас биле жртве америчке војне агресије. И да се покуша макар приближно утврдити колико је невиних људи убијено широм света у име америчких  „људских права и демократије“: од Кореје и Вијетнама, па до бомбардовања Србије, Ирака, Авганистана и Либије.

Аутор: Никола Н. Живковић

среда, 23 мај 2012

Извор:русија.рс

Updated: 17/01/2014 — 07:26

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: