Историјска одлука о присаједињењу Крима Русији

Путин-Крим2ГЕОРГИЈЕВСКА ДВОРАНА КРЕМЉА, 18. МАРТ 2014. – ИСТОРИЈСКА ОДЛУКА О ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ КРИМА РУСИЈИ

Кримљани су на референдуму сами одредили своју судбину – први пут у историји. А шта ми слушамо данас од наших колега из Западне Европе и Северне Америке? Говоре нам да кршимо норме међународног права. Добро је што су се сетили да постоји међународно право и хвала им на томе – боље касно него никада!

Кримске власти су се позвале и на познати косовски преседан, преседан који су направили сами наши западни партнери, што се каже – својим сопственим рукама, у ситуацији која је апсолутно аналогна кримској признали су отцепљење Косова од Србије као легитимно. Притом су свима доказивали да никаква дозвола централне власти земље за једнострано објављивање независности није потребна.

Американци су 17. априла 2009. године,  у време процеса о Косову, послали Међународном суду инструкцију у којој је стајало да: „Декларације о независности могу, а често се тако и догађа, кршити унутрашње законодавство. Међутим, то не значи да је дошло и до кршења међународног права”.

Сами су то писали, трубили о томе по целом свету, натерали све да то признају, а сад негодују. Због чега? Деловање Кримљана потпуно се уклапа у ту, да тако кажем, инструкцију. Због нечега се оно што је могуће Албанцима и Косову (а ми се према њима односимо с уважавањем), забрањује Русима, Украјинцима и кримским Татарима на Криму. Опет се намеће питање, зашто?

Они су поверовали у своју изабраност и ексклузивност, у то да им је дозвољено да одлучују о судбини света, да у праву увек могу бити једино они. Они делују онако како им падне на памет: час овде, час тамо, примењују силу против суверених држава, формирају коалиције по принципу „ко није с нама, тај је против нас”.

Данас желим да се обратим и народу Сједињених Америчких Држава, људима који се још од времена оснивања те државе, од доношења Декларације независности, поносе тиме што је слобода за њих изнад свега. Зар тежња становника Крима да слободно изаберу своју судбину није иста таква вредност? Схватите нас!

Обраћам се и народу Украјине. Желим, драги пријатељи, да ме чујете. Не верујте онима који вас плаше Русијом, који галаме да ће за Кримом поћи и други региони. Ми не желимо поделу Украјине. Нама то није потребно. Што се тиче Крима, он је био, и остаће – и руским, и украјинским, и кримско-татарским.

Ми нисмо против сарадње са НАТО, уопште не. Ми смо само против тога да  једна војна алијанса, а НАТО при свим својим унутрашњим процесима остаје војна организација, газдује око наше ограде, непосредно испред наших кућа или на нашим историјском територијама.

Напросто не могу то себи да представим да ми сутра путујемо у Севастопољ у госте натовским морнарима. Они су, узгред речено, у већини одлични момци, али нека они нама долазе у госте у Севастопољ, а не ми њима.

Нама данас прете санкцијама, али ми и онако живимо у условима целог низа ограничења, чак веома битних за нас, за нашу економију, за нашу земљи. На пример, још у периоду „хладног рата” – САД, а за њима и друге земље, забраниле су продају СССР-у великог списка технологија и опреме. Данас су они формално укинути, али само формално јер су многе забране и даље на снази.

Имамо све разлоге да сматрамо да се фамозна политика обуздавања Русије, која се спроводила и у 18, и у 19, и у 20. веку, наставља и данас.

РУСКИ лидер Владимир Путин за своје „кримско обраћање” парламенту и нацији није случајно одабрао Кремљ, а унутар њега – Георгијевску дворану националне славе.

Обраћању су присуствовали комплетни састави Савета Федерације и Државне Думе, прве личности свих руских федералних јединица, председник Државног савета Крима Владимир Константинов и кримски премијер Сергеј Аксјонов.

„Добар дан, уважени чланови Савета Федерације, уважени посланици Државне Думе! Уважени представници Републике Крим и Севастопоља – они су овде, међу нама, грађани Русије, становници Крима и Севастопоља! (аплауз)

Путин-Крим3Поштовани пријатељи, данас смо се окупили због питања које је за нас од животног и историјског значаја. На Криму је 16. марта одржан референдум који је протекао у потпуном складу са демократским процедурама и међународно-правним нормама.

У гласању је учествовало више од 82 одсто бирача. Више од 96 одсто се изјаснило за присаједињење Русији. Ове бројке су више него убедљиве.

Да би се схватило зашто је начињен баш овакав избор, довољно је знати историју Крима, знати шта је Русија значила и шта значи за Крим, а шта Крим за Русију.

На Криму је буквално све натопљено нашом заједничком историјом и поносом. Ту је древни Херсонес у којем се крстио свети кнез Владимир. Његов духовни подвиг – окретање православљу – предодредио је заједничку културну, вредносну и цивилизацијску основу која обједињава народе Русије, Украјине и Белорусије.

На Криму су гробови руских војника чијом храброшћу је Крим 1783. ушао у састав Руске империје.

Крим је и Севастопољ, град-легенда, град велике судбине, град-тврђава и домовина руске црноморске ратне флоте.

Крим су и Балаклава и Керч, Малахов курган и Сапун-гора. Свако од тих места свето је за нас јер су то симболи руске војничке славе и невиђеног јунаштва.

Крим је и јединствена легура култура и традиција разних народа. И тиме је налик на велику Русију у којој током векова није нестао нити се растворио ниједан етнос. Руси, Украјинци, кримски Татари и представници других народа живели су и радили на кримској земљи једни поред других, чувајући своју самобитност, традицију, језик и веру.

Уосталом, од данашњих 2.200.000 становника кримског полуострва – готово милион и по су Руси, 350.000 је Украјинаца, који претежно говоре руски као свој матерњи језик, и око 290-300 хиљада кримских Татара чији је добар део – како је референдум показао – такође оријетисан прем Русији.

Да, постојао је период у којем је према кримским Татарима, исто као и према неким другим народима СССР, била учињена тешка неправда. Одмах да кажем: од репресија су тада пострадали многи милиони људи разних националности, а највише, наравно, Руса.

        Кримски Татари су се вратили на своју земљу. Сматрам да се морају донети све потребне политичке и законодавне мере које ће завршити процес рехабилитације кримско- татарског народа, одлуке које ће повратити њихова права и потпуно им вратити углед.

Ми се са уважавањем односимо према представницима свих нација које живе на Криму. То је њихова заједничка кућа, то је њихов завичај и зато ће бити исправно да на Криму – знам да Кримљани ово подржавају – буду три равноправна државна језика: руски, украјински и кримско-татарски (аплауз).

Поштоване колеге! У срцима и у свести људи Крим је увек био и остао неодвојиви део Русије. Убеђеност у то, заснована на истини и правичности, била је непоколебљива, преносила се са колена на колено и пред њом су били немоћни и време и драматичне промене које смо преживљавали, које је преживљавала наша земља током целог 20. века.

Бољшевици су после револуције, из различих разлога – нека им Бог суди – у састав Украјинске савезне републике укључили велике територије историјског југа Русије. То је било урађено без узимања у обзир националног састава становништва, а данас је то савремени југоисток Украјине.

 Потом је 1954. године уследила одлука о укључивању у састав Украјине и кримске области. Успут је предат и Севастопољ иако је он имао савезни статус. Иницијатор свега тога био је лично шеф комунистичке партије Совјетског Савеза Хрушчов. Шта је био његов мотив за све то – тежња да задобије подршку украјинске номенклатуре или да заглади сопствену кривицу за масовне репресије у Украјини током 30-их година – нека разјашњавају историчари.

За нас је важније нешто друго: то што је та одлука била донета уз несумњива кршења тадашњих уставних норми. Питање је било решено кулоарски, по принципу ја-теби-ти- мени. Природно, у условима тоталитарне државе – становнике Крима и Севастопоља нису ништа ни питали. Просто су их довели пред свршен чин.

        Људи се се, наравно, и тада питали: због чега се Крим напречац нашао у саставу Украјине. Све у свему и ово се – треба рећи по истини јер сви то разумемо – доживљавало као нека формалност јер су се територије предавале у оквирима једне велике земље. Тада напросто нико није могао ни да замисли да Русија и Украјина једног дана неће бити заједно, да би могле бити различите државе. А управо се то догодило.

То што се чинило невероватним – постало је, на жалост, реалност. СССР се распао. Догађаји су се развијали тако брзо да је мало ко од грађана схватао сву драматичност тадашњих догађања и њихових последица.

Многи људи су се – и у Русији, и у Украјини, а и у другим републикама – надали да ће новонастала Заједница Независних Држава бити нова форма заједничке државности. Јер обећали су им заједничку валуту, јединствени економски простор и заједничке оружане снаге, али је све остало на нивоу обећања, а велика земља је нестала.

Зато је Русија, када се Крим одједном нашао у другој држави, схватила да је нису просто покрали, него да су је опљачкали.

Треба отворено признати да је и сама Русија, омогућивши параду суверенитета, допринела распаду Совјетског Савеза, а да је том приликом заборавила на Крим и на главну базу Црноморске флоте – Севастопољ. Милиони Руса су тада заспали у својој земљи, а пробудили се у иностранству, поставши преко ноћи национална мањина у бившим савезним републикама. Руски народ је постао један од најподељенијих, ако не и најподељенији народ у свету.

Данас, заправо недавно, имао сам прилику да после много година чујем како Кримљани говоре да су тада – 1991. године – прешли из  руку у руке као џак кромпира. Тешко је не сложити се са тим.

Шта је предузела Русија као држава? Да, шта је Русија предузела?

Погнула је главу и помирила се са учињеним, прогутала увреду. Наша земља је тада била у тако тешком стању да напросто није могла да заштити своје интересе. Али наши људи нису могли да се помире са вапијућом историјском неправдом.

Током свих тих година су наши грађани, а и многе јавне личности, не једном покретали ту тему. Говорили су да је Крим исконски руска земља, а да је Севастопољ – руски град. Да, сви смо ми то добро знали и осећали својим срцима и душама, али се морало полазити од настале реалности и на новој основи градити добросуседске односе са независном Украјином.

Односи са Украјином и братским украјинским народом били су за нас, остају и увек ће бити – најважнији и кључни, без икаквог претеривања (аплауз).          Данас се може отворено говорити – и желим да вас са њима упознам – о подробностима преговора до којих је дошло почетком 2000-их година.

Тада ме је председник Украјине Кучма замолио да убрзам процес делимитације руско-украјинске границе. Тај процес се до тада није мрдао са места.  Русија је као признавала Крим делом Украјине, али преговора о делимитацији границе није било. Схватајући сву сложеност тог процеса, одмах сам, упркос томе, дао налог нашим надлежним институцијама да се тај посао – формирање границе – активира, а сви су схватали да пристајањем на делимитацију фактички и правно признајемо Крим за украјинску територију, а самим тим и да дефинитивно затварамо то питање.Ми смо излазили у сусрет Украјини не само поводом Крима, него и поводом тако сложеног питања као што је разграничење акваторије Азовског мора и керченског мореуза. Од чега смо притом полазили?

Полазили смо од тога да су добри односи са Украјином за нас најважнији и да ти односи не треба да буду талац територијалних ћорсокак-спорова. Али, притом смо, наравно, рачунали и на то да ће Украјина бити наш добар сусед, да ће рускојезични грађани Украјине, посебно на њеном југоистоку и на Криму, живети у пријатељској, демократској и цивилизованој држави и да ће њихови законити интереси бити обезбеђени у складу са нормама међународног права. Међутим, ствари су се развијале другачије.

Уследили су вишекратни покушаји да се Руси лише историјске свести, а понекад и матерњег језика, са циљем да буду објекат принудне асимилације. Истина је, Руси су, као и други грађани Украјине, патили од перманентних политичких и државних криза које потресају Украјину дуже од 20 година.

Разумем „самостијности”, независности, власт их је, што се каже, добро „дохватила” и напросто зашто су људи у Украјини желели промене. Претходних година ојадила. Мењали су се председници, премијери, посланици Раде, али се није мењао њихов однос према својој земљи и своме народу. Они су „музли” Украјину, тукли се између себе за овлашћења, активе и контролу финансијских токова. Притом је оне који су држали власт мало интересовало како живе обични људи, исто тако – зашто милиони грађана Украјине не виде за себе перспективу у својој отаџбини па су принуђени да одлазе у иностранство како би нешто зарадили.

Желим да укажем на то да они нису одлазили ни у какву Силиконску долину на масне зараде. У Русији је само прошле године радило готово три милиона грађана Украјине. По неким проценама, њихова зарада у 2013. години у Русији премашила је 20 милијарди долара, што је приближно – 12 одсто друштвеног бруто производа Украјине.

Да поновим – добро разумем оне који су са мирним паролама изашли на Мајдан, који су иступили против корупције, неефикасног управљања државом и сиромаштва, користећи право на мирни протест и демократске процедуре. Избори и постоје за то да би се мењала власт која људе не задовољава. Али они који су стајали иза последњих догађаја у Украјини имали су друге циљеве: они су спремали нови државни преврат, планирали заузимање власти – не заустављајући се ни пред чиме.  Зато су посегнули и за терором, и за убиствима, и за погромима.

Главни антисемити. Управо они данас у многоме диктирају живот у Украјини.

Нове такозване „власти” прво су изнеле на усвајање пројекат закона који преиспитује језичку политику и директно доводи у питање права националних мањина. Истина, страни актери преврата постали су националисти, неонацисти, русофоби и спонзори тих данашњих „политичара”, покровитељи данашњих „власти” у Кијеву, одмах су ударили по прстима иницијаторе те замисли. Они су паметни људи, треба им одати признање, па схватају до чега би довели покушаји да се направи етнички чиста украјинска држава. Зато је тај нацрт закона одложен, гурнут у страну, али га очито чувају у резерви.

Сама чињеница његовог постојања сада се прећуткује; очигледно се рачуна на краткоћу људског памћења. Само, свима је већ сасвим јасно шта имају намеру да надаље раде украјински идејни наследници Бандере – Хитлеровог пришипетље из времена Другог светског рата.

Јасно је и то да легитимне извршне власти у Украјини нема све до сада и да се нема са ким разговарати. Многе државне органе су узурпирали самозванци који у земљи ништа не контролишу, а сами се – желим да то подвучем – често налазе под контролом екстремиста. Чак је и за пријем код неких министара данашње владе неопходна дозвола бојовника са Мајдана. Ово није шала, ово је реалност данашњег живота.

Онима који су се супротстављали пучу – одмах су почели да прете репресијама и казненим операцијама. Први је на реду био, наравно, Крим, рускојезични Крим. Због тога су се становници Крима и Севастопоља обратили Русији са апелом да заштити њихова права и живот, да не допусти оно што се догодило, а и данас се догађа у Кијеву, Доњецку, Харкову, као и у неким другим градовима Укајине.

Разуме се, нисмо могли да се не одазовемо на ту молбу, нисмо могли да оставимо Крим и његове становнике у невољи јер би то било чиста издаја.

Пре свега је било потребно помоћи им да створе услове за мирно и слободно исказивање воље – да би Кримљани могли сами да одреде своју судбину – први пут у историји. А шта ми слушамо данас од наших колега из Западне Европе и из Северне Америке?

Говоре нам да кршимо норме међународног права. Као прво, добро је што су се сетили да постоји међународно право и хвала им на томе – боље касно него никада.

Као друго, и главно: а шта ми то тобоже кршимо?

Истина је, Председник Руске Федерације добио је од горњег дома парламента право да употреби оружане снаге у Украјини. Али ми се тим правом, стриктно говорећи, засад нисмо користили. Оружане снаге Русије нису улазиле на Крим, оне су се тамо ионако налазиле у складу са међународним споразумом. Истина је, појачали смо груписање наших јединица, али притом – желим то да подвучем, како би сви знали и чули – ми чак нисмо премашили ни дозвољени број припадника наших оружаних снага на Криму, тај максимум је 25 хиљада људи – јер за тим напросто није било никакве потребе.

 Даље, објављујући своју независност и заказујући референдум, Врховни совјет Крима позвао се на Повељу Организације Уједињених Нација у којој се говори о праву нација на самоопредељење. Уосталом, и сама Украјина се – желим на то да подсетим –  позвала на исто ово право кад је објавила да иступа из СССР. Чак је то текстуално готово исто. У Украјини су искористили то право, а Кримљанима га оспоравају. Зашто?

Осим овога, кримске власти су се позвале и на познати косовски преседан, преседан који су направили сами наши западни партнери, што се каже – својим сопственим рукама, у ситуацији која је апсолутно аналогна кримској признали су отцепљење Косова од Србије као легитимно. Притом су свима доказивали да никаква дозвола централне власти земље за једнострано објављивање независности није потребна. Међународни суд ОУН се на основу тачке 2, члана 1. Повеље ОУН сагласио са тиме и својом одлуком од 22. јула 2010. године указао на следеће.

Наводим дослован цитат: „Никаква генерална забрана на једнострано проглашење независности не произлази из праксе Савета безебедности” – и даље: „Међународно право не садржи никакву забрану која би се применила на проглашење независности”. Овде је, што се каже, све крајње јасно.

Не волим да користим цитате, али ипак не могу да се уздржим да не наведем део још једног званичног документа, овога пута из Писаног меморандума САД од 17. априла 2009. године који је био представљен поменутом Међународном суду у време процеса о Косову. Опет цитирам: „Декларације о независности могу, а често се тако и догађа, кршити унутрашње законодавство. Међутим, то не значи да је дошло и до кршења међународног права”. Крај цитата.

Сами су то писали, трубили о томе по целом свету, натерали све да то признају, а сад негодују. Због чега? Деловање Кримљана потпуно се уклапа у ту, да тако кажем, инструкцију. Због нечега се оно што је могуће Албанцима и Косову (а ми се према њима односимо с уважавањем), забрањује Русима, Украјинцима и Татарима на Криму. Опет се намеће питање – зашто?

Из Сједињених Држава и Европе слушамо да је Косово тобоже некакав посебни случај. У чему се то, по мишљењу наших колега, састоји његова посебност?

Испоставља се да је током конфликта на Косову било много људских жртава. А шта је то – правни аргумент, шта ли?

У одлуци Међународног суда тим поводом се уопште ништа не говори. Знате, ово чак више нису ни двоструки стандарди. Ово је неки зачуђујући примитивни и дрски цинизам.

Не сме се тако грубо све користити искључиво у свом интересу, па један те исти предмет данас називати белим, а сутра – црним. Да ли је то порука да сваки конфликт треба да доводи до људских жртава?

Ево, отворено да кажем: да локалне снаге самоодбране Крима нису на време преузеле контролу над ситуацијом – тамо је такође могло да буде жртава. Хвала Богу, до тога није дошло! На Криму се није догодио ниједан оружани сукоб и није било људских жртава. Шта мислите, зашто? Одговор је прост: зато што је тешко ратовати против народа и његове воље. Практично је немогуће. У вези са овим, желим да се захвалим украјинским војницима, а то није мали контигент – 22 хиљаде људи са потпуним наоружањем. Желим да захвалим оним војницима Украјине који нису пошли на крвопролиће и нису се упрљали крвљу.

Намећу се, наравно, и неке друге мисли. Говоре нам о некаквој руској интервенцији на Криму, о агресији. Чудно је то слушати. Јер, не сећам се ниједног случаја из историје да је војна интервенција протекла без иједног јединог испаљеног метка и без људских жртава.

Поштоване колеге! У ситуацији око Украјине, као у огледалу, одразило се све што се догађа данас, па и оно што се догађало током последњих деценија у свету.

После нестанка биполарног система, на планети нема више стабилности. Кључне међународне институције не јачају, него често, нажалост, деградирају. Наши западни партнери, на челу са САД, у својој прагматичној политици највише воле да се руководе не међународним правом, него правом јачег.

Они су поверовали у своју изабраност и ексклузивност, у то да им је дозвољено да одлучују о судбини света, да у праву увек могу бити једино они. Стога делују онако како им падне на памет: час овде, час тамо примењују силу против суверених држава, формирају коалиције по принципу „ко није с нама, тај је против нас”. А да би агресији обезбедили привид законитости – протурају неопходне резолуције кроз међународне организације, а ако им то из неког разлога не пође за руком – потпуно игноришу и Савет безбедности УН и Уједињене Нације у целини.

Тако је било у Југославији, то добро памтимо, 1999. године. Тешко је било у то поверовати, лично својим очима нисам веровао, али су крајем 20. века по једној од европских престоница – по Београду – током неколико недеља наношени ракетно- бомбашки удари, а потом је уследила права интервенција. Шта, зар је постојала Резолуција Савета безбедности УН о том питању, која је дозволила такво деловање? Ни случајно. А потом су уследили Авганистан, Ирак и отворена кршења резолуције СБ УН о Либији јер су, уместо обезбеђивања такозване зоне забрањених летова, такође почела бомбардовања.

Уследио је цео низ диригованих „обојених” револуција. Јасно, људи у земљама у којима је дошло до таквих догађаја били су уморни од тираније, од сиромаштва, од одсутства перспективе, али су та њихова осећања била напросто цинично искоришћена. Тим земљама су наметнути стандарди који никако нису одговарали ни њиховом начину живота, ни традицијама, ни култури њихових народа. Зато су уместо демократије и слободе добили – хаос, експлозију насиља и низ преврата. „Арапско пролеће” заменила је „арапска зима”.

 Сличан сценарио био је намењен и Украјини. У њој су 2004. године, да би прогурали кандидата на председничким изборима који им је био потребан, измислили трећи круг гласања који није био предвиђен законом. То је био чисти апсурд и изругивање уставу. А сада су убацили у игру унапред припремљену, и добро опремљену армију бојовника.

Ми схватамо шта се догађа, схватамо да је такво деловање било уперено и против Украјине, и против Русије, и против интеграције на евроазијском простору. То се догодило у време када је Русија искрено тежила дијалогу са својим колегама на Западу. Ми им стално предлажемо сарадњу по свим кључним питањима, желимо да учврстимо ниво међусобног поверења, желимо да наши односи буду без колебања, отворени и поштени, али не видимо узвратне кораке.

Напротив, они су нас више пута обмањивали и доносили одлуке иза наших леђа, стављали нас пред свршен чин. Тако је било са ширењем НАТО пакта на исток, са примицањем те војне инфраструктуре нашим границама. А све време су нам тврдили једно те исто: „Али вас се то не тиче”. Лако је рећи да нас се то „не тиче”.

Тако је било и са инсталирањем система противракетне одбране. Упркос свим наших страховањима, та машина иде напред. Тако је било и са бескрајним одуговлачењем преговора о визама, са обећањима поштене конкуренције и слободног приступа глобалним тржиштима.

Данас нам прете санкцијама, али ми ионако живимо у условима целог низа ограничења, чак веома битних за нас, за нашу економију, за нашу земљу. На пример, још у периоду „хладног рата” – САД, а са њима и друге земље, забраниле су продају СССР-у великог списка технологија и опреме, то су били такозвани КОКОМ-овскије спискови. Данас су они формално укинути, али само формално јер су многе забране и даље на снази.

Све у свему, имамо разлоге да сматрамо како се фамозна политика обуздавања Русије, која се спроводила у 18, 19 и у 20. веку, наставља и данас. Непрекидно покушавају да нас сатерају у неки угао због тога што имамо своју независну позицију, зато што је бранимо, зато што говоримо бобу боб и не бавимо се лицемерјем. Али све то има своје границе. И, у случају са Украјином, наши западни партнери су прешли линију, понели су се грубо, неодговорно и непрофесионално.

Они су одлично знали да у Украјини и на Криму живе милиони Руса. У којој мери је потребно изгубити политички осећај и осећање мере да не би могао да предвидиш све последице својих потеза? Русија се нашла на ивици преко које више није могла да се повлачи. Али ако до краја притискаш опругу – она ће се кад тад вратити у првобитни положај. То се мора увек имати на уму.

Данас је неопходно зауставити хистерију, одустати од реторике „хладног рата” и признати очигледну ствар: Русија је самостални, активни учесник међународног живота, она, као и друге земље, има своје националне интересе који се морају узимати у обзир и поштовати.

Ми се са захвалношћу односимо према свима онима који су са разумевањем пратили наше кораке на Криму. Дугујемо признање народу Кине чије је руководство сагледавало ситуацију око Украјине и Крима у свој њеној историјској и политичкој целовитости, а исто тако високо ценимо суздржаност и објективност Индије.

Данас желим да се обратим и народу Сједињених Америчких Држава, људима који се још од времена оснивања те државе, од доношења Декларације независности, поносе тиме што је за њих слобода изнад свега. Зар тежња становника Крима да слободно изаберу своју судбину није иста таква вредност? Схватите нас.

Верујем да ће ме схватити и Европљани, а пре свега Немци. Подсећам да у време уједињењу политичких консултација о Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике на, најблаже речено, експертском, али веома високом нивоу, идеју уједињења Немачке нису подржали ни из далека представници свих земаља које су тада биле, а и данас су, савезници Немачке. А наша земља, насупрот томе, безрезервно је подржала искрену, незадрживу тежњу Немаца ка националном јединству. Уверен сам да ви то нисте заборавили и рачунам да ће грађани Немачке такође подржати тежњу руског света, историјске Русије да успостави своје јединство.

Обраћам се и народу Украјине. Искрено желим да нас разумете: ми ни у ком случају не желимо да вам нанесемо штету, да повредимо ваша национална осећања. Ми смо увек поштовали територијалну целовитост украјинске државе, за разлику од оних који јединство Украјине жртвују својим политичким амбицијама. Они машу паролама о великој Украјини, а управо су они учинили све да доведу до раскола у земљи. Данашња грађанска конфронтација у целини је на њиховој савести.

Желим, драги пријатељи, да ме чујете. Не верујте онима који вас плаше Русијом, који галаме да ће за Кримом поћи и други региони. Ми не желимо поделу Украјине. Нама то није потребно. Што се тиче Крима, он је био, и остаће – и руским, и украјинским, и кримско-татарским.

Понављам, он ће бити, као што је то било вековима, родна кућа за представнике свих народа који на њему живе. Али никада неће бити бандеровски!

Крим је наше заједничко благо и најважнији фактор стабилности у региону. Та стратешка територија мора бити под снажним, стабилним суверенитетом, а то при садашњем стању ствари може бити само под суверенитетом Русије. У супротном, драги пријатељи (обраћам се и Украјини и Русији), ми и једни и други – и Руси, и Украјинци – можемо изгубити Крим и то у не тако далекој историјској перспективи. Размислите, молим вас, над овим мојим речима.

Напомињем такође да су се из Кијева већ чуле изјаве о скором ступању Украјине у НАТО. Шта би значила та перспектива за Крим и Севастопољ?

Да би се у граду руске војничке славе појавила натовска ратна флота, да би се појавила претња целом Југу Русије – не нека еферемна, већ апсолутно конкретна. Све то што би се реално могло догодити – све би се то и догодило да Кримљани нису начинили свој избор. Хвала им за то.

Ми нисмо против сарадње са НАТО. Уопште не. Ми смо само против тога да  једна војна алијанса, а НАТО при свим својим унутрашњим процесима остаје војна организација, газдује око наше ограде, непосредно испред наших кућа или на нашим историјском територијама. Ви знате, а ја напросто не могу то себи да представим, да бисмо ми сутра путовали у Севастопољ у госте натовским морнарима. Они су, узгред речено, углавном одлични момци, али нека они нама долазе у госте у Севастопољ, а не ми њима.

Желим директно да кажем да нас боли душа за све што се сада догађа у Украјини, за  то што људи страдају, што не знају како ће живети данас и шта ће бити сутра. Наша забринутост је разумљива јер ми нисмо просто блиски суседи, ми смо фактички, како сам више пута говорио, један народ. Кијев је – мајка руских градова. Древна Рус – то је наше заједничко извориште, зато ми не можемо једни без других.

Желим да кажем још нешто. У Украјини живе и живеће и даље милиони Руса, рускојезичних грађана, а Русија ће увек штитити њихове интересе политичким, дипломатским и правним средствима. Међутим, пре свега, сама Украјина мора бити заинтересована за то да права и интереси тих људи буду гарантовани. У томе је залог стабилности украјинске државности и територијалне целовитости земље.

Ми желимо пријатељство са Украјином, желимо да она буде снажна, суверена и независна држава. Украјина је за нас један од водећих партнера, са њом имамо мноштво заједничких пројеката и ја, упркос свему, верујем у њихов успех. А главно: ми желимо да се у Украјини врате мир и ред и спремни смо да заједно са другим земљама томе на све начине помогнемо. Али, понављам, једино грађани Украјине могу завести ред у сопственој кући.

Уважени житељи Крима и града Севастопоља! Цела Русија је усхићена вашим јунаштвом, достојанством и смелошћу јер сте управо ви решили судбину Крима. Ових дана смо били блиски као никада, подржавали смо једни друге. То су била искрена осећања солидарности. Управо у оваквим преломним историјским тренуцима проверава се зрелост и снага духа нације. Народ Русије је показао такву зрелост и такву снагу, својом слогом је подржао сународнике.

Чврстина спољнополитичких позиција Русије ослонила се на вољу милиона људи, на општенационално јединство, на подршку водећих политичких и друштвених снага. Свима се захваљујем на том патриотском узлету. Свима без изузетка. Само, важно је да и надаље сачувамо такву консолидацију – да би смо решавали задатке који стоје пред Русијом.

Ми смо се очито сударили са спољним контрадејством, али смо дужни да за себе одлучимо – да ли смо спремни да доследно бранимо своје националне интересе или ћемо их вечито издавати и одступати незнано куда.

Неки западни политичари нас већ плаше не само санкцијама, него и перспективом заоштравања унутрашњих проблема. Волео бих да знам шта имају на уму: деловање неке пете колоне – разних „национал-издајника” – или рачунају да могу погоршати социјално- економско стање Русије и самим тим испровоцирати незадовољство људи?

На такве изјаве гледам као на неодговорне и очито агресивне, и на њих ћемо на одговарајући начин реаговати. Притом ми никада нећемо тежити конфронтацији са својим партнерима ни на Истоку ни на Западу. Сасвим супротно – чинићемо све што је неопходно да градимо цивилизоване добросуседске односе, како то и треба чинити у савременом свету.

Уважене колеге!

Разумем Кримљане који су на референдум изнели крајње директно и јасно питање: треба ли да Крим буде са Украјином или са Русијом? Са увереношћу могу да кажем да су се руководства Крима и Севастопоља – посланици у њиховим законодавним органима власти – приликом формулисања референдумских питања издигли изнад групних и политичких интереса и да су се руководили искључиво интересима људи, стављајући их у први план.

Свака друга варијанта плебисцита, колико год привлачна била на први поглед, због историјских, демографских, политичких и економских особености те територије – била би привремена и несигурна и неизбежно би довела до даље заоштравања ситуације око Крима и на најпогубнији начин би се одразила на животе људи.

Кримљани су питање поставили тврдо, бескомпромисно, без икаквих полутонова. Референдум је одржан отворено и поштено, а људи на Криму су јасно, убедљиво изразили своју вољу: они желе да живе са Русијом.          Пред Русијом је доношење тешке одлуке, с обзиром на целокупност унутрашњих и спољних фактора.

Какво је данас мишљење људи у Русији?

Код нас, као и у сваком демократском друштву, постоје разне тачке гледишта, али је позиција апсолутне – желим то да подвучем – апсолутне већине грађана такође очевидна.

Сви знате за последње социолошке анкете, обављене у Русији буквално ових дана: приближно 95 одсто грађана сматра да је Русија дужна да заштити интересе Руса и припадника других националности који живе на Криму. Дакле: 95 процената. А више од 83 одсто сматра да је Русија дужна да то чини чак и ако таква позиција искомпликује наше односе са неким државама. Још је 86 одсто грађана наше земље убеђено да је Крим све до данас руска територија, руска земља. А тај проценат је – што је веома важно – у апсолутној корелацији са оним што је показао референдум на Криму: готово 92 процента је за приступање Крима Русији.

Као што се види, апсолутна већина становника Крима и апсолутна већина грађана Руске Федерације подржава присаједињење Републике Крим и града Севастопоља Руској Федерацији.

Ово значи да је сада политичка одлука на самој Русији. А она може бити заснована само на вољи народа, зато што је само народ извор сваке власти.

 Уважени чланови Савета Федерације, уважени посланици Државне Думе! Грађани Русије, становници Крима и Севастопоља! Данас, ослањајући се на резултате референдума одржаног на Криму, ослањајући се на вољу народа, износим пред Федералну Скупштину и молим да се размотри уставни закон о пријему у састав Русије двају нових субјеката Федерације: Републике Крим и града Севастопоља. Молим такође да се ратификује Споразум о уласку Републике Крим и града Севастопоља у Руску Федерацију.

Не сумњам у вашу подршку!

Updated: 20/03/2014 — 18:20

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: