Иван Иљин: О Православљу и католичанству

Значај православља у руској историји и култури духовно је одређен. Да бисмо то схватили и у то се уверили, не морамо да будемо православни; довољно је да познајемо руску историју и да будемо духовно проницљиви. Довољно је да кажемо да су хиљадугодишњу историју Русије стварали људи хришћанске вере; да је Русија настала, да је јачала и развијала своју духовну културу управо у хришћанству, да је хришћанство примила, исповедала, сазреавала и у живот укључивала управо преко акта православља.

То је схватио и формулисао генијални Пушкин: „Хришћанство представља велики духовни и политички преокрет наше планете. У тој светој стихији нестао је и обновио се свет.“ „Грчка религија, одвојена од свих осталих, дала нам је посебан национални карактер.“ „Русија никада није имала ничег заједничког са осталом Европом…“; „њена историја тражи другу мисао, другу формулу…“

И ето, данас, када наше генерације доживљавају велики државни, привредни, морални и духовно-стваралачки слом у историји Русије и када на сваком кораку видимо њене непријатеље (верске и политичке), спремне да угрозе њену самобитност и целовитост – ми смо дужни да одлучно и тачно одговоримо: да ли нам је стало до наше самобитности и да ли смо спремни да је бранимо? И даље. Да кажемо: у чему је та самобитност, какве су њене основе и какве су те претње уперене против ње, које ми треба да предвидимо?

Самобитност руског народа огледа се у његовом посебном и самосвојном духовном акту. Под „актом“ треба схватити унутрашње устројство и склоп човека: његов начин доживљавања, поимања, размишљања, хтења и деловања (види Н.З. № 111: „O руском национализму“). Сваки Рус који је боравио у иностранству могао је на сопственом искуству да се увери у то да други народи имају другачији од нас практични и духовни начин живота: ми на сваком кораку имамо то осећање и тешко се на то привикавамо; понекад увиђамо њихова преимућства, каткад дубоко осећамо њихово незадовољство, али смо увек свесни њихове инородности и почињемо да чезнемо за отаџбином. То се да објаснити самобитношћу нашег животног (практичног) и духовног склопа; или, другим речима: наш акт је другачији.

Руски национални акт је формиран под утицајем четири важна фактора: природе (континенталност, равница, клима, тле), словенске душе, посебне вере и историјског развоја (државност, ратови, територијални простор, вишенационалност, привреда, образовање, техника, култура). Немогуће је све то осветлити одједном. О томе постоје књиге, како драгоцене (Гогољ: У чему је суштина руске поезије; Н. Данилевски: Русија и Европа; И. Забелин: Историја руског живота; Ф. Достојевски: Пишчев дневник; В. Кључевски: Огледи и говори), тако и мртворођене (Чаадајев: Философска писма; Миљуков: Огледи из историје руске културе). У разумевању и тумачењу ових факата и самог руског стваралачког акта важно је бити објективан и правичан, не претварати се у фанатичног „словенофила“, нити у слепог, кад је реч о Русији, „западњака“. То је нарочито важно кад се постави питање којим се овде бавимо – о православљу и католичанству.

Међу непријатељима  Русије, који никако не прихватају њену културу и осуђују целокупну њену историју, посебно место заузимају римски католици. Они полазе од уверења да у свету постоје „срећа“ и „истина“ само тамо где се на челу налази католичка црква и где људи беспоговорно признају ауторитет римског папе. Сви остали, дакле, иду погрешним путем, све је мрак или јерес, и треба раније или касније да буде преобраћено у њихову веру. То представља не само „директиву“ католицизма, већ само по себи разумљиву основу или претпоставку за све његове доктрине, књиге, оцене, организације, одлуке и активности. Некатоличко у свету треба да нестане: или путем пропаганде и обраћења, или пак казном Божјом.

Колико су ми само пута у последњим годинама католички прелати покушали лично да објасне, како „Господ гвозденом метлом чисти православни исток, не би ли се тамо устоличила једина католичка црква“… Колико пута сам се следио због мржње којом су били испуњени њихови говори и њихови погледи. И слушајући те говоре, ја сам почињао да схватам зашто је и како је прелат Мишел д‘Ербини, који је руководио источно-католичком пропагандом, могао два пута (1926. и 1928) да путује у Москву, да би остварио унију с „обновљеном црквом“ и, у складу с тим, „конкордат“ с бољшевицима, и како је могао да, по повратку оданде, без икаквих ограда, објављује гнусне чланке комуниста, који су мученичку православну патријаршијску цркву називали (дословно) „сифилистичком“ и „развратном“… И ја сам управо тада схватио да до „конкордата“ Ватикана и Треће интернационале није дошло све до данас не зато што је Ватикан „одбацио“ и „осудио“ такав споразум, већ зато што то нису хтели сами комунисти. Схватио сам зашто је дошло до уништавања православних саборних и обичних цркава и парохија у Пољској, које су спроводили католици тридесетих година овога века… На крају сам схватио у чему је прави смисао католичких „молитава за спас Русије“; како оне прве, кратке, тако и оне коју је 1926. написао папа Бенедикт XV, за чије је читање, према објави, обећавано „триста дана индулгенције“.

И данас, када видимо како Ватикан годинама спрема поход на Русију, како масовно сакупља руску религијску литературу, православне иконе и целе иконостасе, како масовно припрема католичко свештенство за симулацију православног богослужења на руском језику („католичанство источног обреда“), и озбиљно проучава православну мисао и душу у циљу доказивања њихове историјске неоснованости – ми, Руси, морамо себи поставити питање: у чему се састоји разлика између православља и католицизма, и на њега одговорити с крајњом објективношћу и историјском документованошћу.

Та разлика  се тиче догматске, црквено-организационе, обредне, мисионарске, политичке и моралне природе, као и природе самог религијског чина. Ова последња разлика је животно примарна: она даје кључ за разумевање свих осталих.

За разлике догматске природе зна сваки православни: прво, упркос одлукама Другог васељенског сабора (Константинопољ, 381. године) и Трећег васељенског сабора (Ефeског, 431, Правило 7), католици су увели у 8. члан Симбола вере допуну о исхођењу Духа светога не само од Оца већ и од Сина Божјег („Filioque“); друго, у 19. веку овоме је придодата нова католичка догма о „безгрешном зачећу“ Исуса Христа од Деве Марије („de immaculata concepcione“); треће, године 1870. установљена је нова догма о непогрешивости римског папе у стварима цркве и вероучења („ex kathedra“); четврто, 1950. још једна догма о посмртном телесном узнесењу Деве Марије. Ово би биле најважније разлике догматске природе које није признала православна црква.

Разлике црквено-организационе природе састоје се у томе што католици признају римског првосвештеника за главу цркве и јединог правог намесника Христовог на земљи, док православље признаје само Исуса Христа за главу цркве и сматра једино правилним да се црква гради на васељенским и помесним саборима. Православље такође не признаје светску власт епископа-бискупа, као ни католичке организације типа редова (пре свега језуита).

Обредне разлике су следеће: православље не признаје богослужења на латинском језику: оно се држи литургија чији су аутори Василије Велики и Јован Златоуст, и не признаје западне обрасце; оно поштује, завештано од стране Спаситеља, причешће у виду хлеба и вина и одбацује причешћивање освећеним колачићима, које су за мирјане увели католици; православље признаје иконе, али не допушта скулптуре у храмовима; оно уздиже исповест на ниво невидљивог присуства Христа и одбацује исповедаоницу као орган земаљске власти у рукама свештеника. Православље је развило сасвим другачију културу црквеног појања, читања молитве и звоњења звона; оно има другачије одежде, другачији крст, другачије опремљен олтар; оно зна за клечање и не прихвата католички наклон уз савијање ноге у колену, оно не зна за звонце у време трајања молитве итд.

Мисионарске разлике. Православље признаје слободу вере и у потпуности одбацује дух инквизиције – прогањање јеретика, мучења, ломаче и принудно крштавање (Карло Велики). Оно брани при обраћању чистоту религиозног сазрцања и његову ослобођеност од свакојаких мотива са стране, нарочито од застрашивања, политичких спекулација и материјалне помоћи („доброчинство“); оно не верује да земаљска помоћ брату у Христу доказује „правоверност“ доброчинитеља. Православље настоји, по речима Григорија Богослова, „не да победи, већ да стекне браћу“ по вери. Оно не тежи власти на земљи по сваку цену.

Политичке разлике. Православна црква никада није претендовала ни на световно господство, ни на борбу за државну власт у виду политичке партије. Исконско руско-православно решење овог питања своди се на следеће: црква и држава имају посебне и различите задатке, али помажу једна другој у борби за благостање; држава управља, али не наређује цркви и не бави се принудним мисионарством; црква организује своју активност слободно и самостално, чува световну лојалност, али о свему суди својим хришћанским мерилом и даје потребне савете, а каткад и прекоре властодршцима, а мирјанима поуке (сетимо се Филипа Митрополита и патријарха Тихона). Њено оружје није мач, није партијска политика и није интрига неког монашког реда, већ савет, поука, критика и изопштавање. Византијска и после-петровска скретања ове врсте не могу се окарактерисати као здрава појава.

Католицизам, напротив, увек, у свему и на све начине тражи власт (световну, клерикалну, имовинску и лично сугестивну).

Моралне разлике. Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи. Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест. Католицизам тражи од човека да се повинује и поштује прописе (законе). Православље поставља питање о најбољем и позива на јеванђелско савршенство. Католицизам говори о „прописима“, „забранама“, „дозвољеном“, „опростивом“ и „неопростивом“. Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари (види Н.З. № 119).

И све то је најтешње повезано с првобитном и врло великом разликом у самом акту.

Вероисповест се разликује од друге вероисповести по свом основном религиозном акту и оном што њега чини. Важно је не само то у шта верујеш, већ и то чиме, то јест каквим силама душе се остварује твоја вера. Од времена када је Христос Спаситељ утврдио веру на живој љубави (Мт 23, 37; Мк 12, 30-33; Лк 10, 27; упореди 1 Јована 4, 7-8, 16), ми знамо где да тражимо веру и како да је нађемо. То је од највеће важности за разумевање не само своје већ и туђе вере, као и читаве историје религија. Управо на овој основи ми треба да разумемо православље и католичанство.

Има религија које се рађају из страха и хране страхом; тако се афрички црнци у својој маси пре свега боје мрака и ноћи, злих духова, мађија, смрти. У борби са тим страхом и у његовом експлоатисању код других је и настала њихова религија.

Има религија које настају из пожуде и хране се еротиком, која се доживљава као „надахнуће“; таква је религија Диониса-Вакха; такав је „шиваизам леве руке“ у Индији; таква је руска секта самобичевалаца.

Постоје религије чију основу чине фантазија и машта; њиховим следбеницима довољне су митске легенде и химере; песништво, жртве и обреди; они занемарују љубав, вољу и мисао. Такву религију представља индијски браманизам.

Будизам је настао као религија одбацивања живота и аскезе. Конфучијанство се појавило као религија историјски кроз патњу достигнуте и искрено доживљене моралне доктрине. Религиозни акт Египта био је посвећен превладавању смрти. Јудејска религија је тражила пре свега национално самопотврђивање на земљи, истичући генотеизам (бог националне искључивости!) и етичке законе. Грци су створили религију породичног огњишта и видљиве лепоте. Римљани – религију магичног обреда. А хришћани?

Православље и католичанство подједнако налазе своју веру у Христу, Сину Божјем и у јеванђелској благовести. Па ипак, њихови религиозни акти су не само различити већ и по својој супротности неспојиви. (Управо ова чињеница одредила је и све оне разлике на које смо указали у чланку „Настанак и превладавање бољшевизма у Русији“).

Првобитно и основно буђење вере за православног је унутрашња побуда, сазрцавајућа љубав, која види Сина Божјег у свој Његовој благости, у свом Његовом савршенству и духовној сили, клања му се и прима Га као сушту истину Божју, као своје главно животно благо. У светлости тог савршенства православни признаје своју грешност, чисти њоме своју савест и ступа на пут покајања и ослобађања.

Код католика, насупрот, веру подстиче вољна одлука: да се укаже поверење одређеном (католички-црквеном) ауторитету, да му се потчини и подреди, да човек натера себе да прихвати све што тај ауторитет одлучи и пропише, укључујући и питање добра и зла, греха и његове дозвољености.

Зато код православног верника душа оживљава од слободне ганутости, од доброте, од топле радости – и тада процветава вером и њој одговарајућим добровољним делима. Овде благовест Христа буди искрену љубав према Богу, а слободна љубав у души буди хришћанску вољу и савест.

Католик, напротив, сталним напорима воље приморава себе да прими веру коју му прописује његов ауторитет.

У стварности, међутим, вољи су у потпуности потчињени само спољашњи покрети тела; у много мањој мери њој је потчињена мисао; а још мање – живот маште и свакодневних доживљаја (емоција и афеката). Ни љубав, ни вера, ни савест нису потчињени вољи и могу да потпуно игноришу њена „присиљавања“. Могуће је натерати себе на стајање и клањање, али је немогуће присилити себе да осећаш дубоко поштовање, молитву, љубав и захвалност. Само се спољашња „побожност“ повинује вољи, а она и није ништа више до спољашњи привид, или просто лицемерје. Човек може себе да принуди да „жртвује“ имовину, али дар љубави, саосећања, милосрђа се не може изнудити ни вољом, ни ауторитетом. За љубављу – како земаљском, тако и духовном – мисао и машта иду саме од себе, природно и радо; воља, пак, може на томе да инсистира читавог живота, а да оне не подлегну том притиску. Из отвореног срца пуног љубави савест ће, као глас Божји, проговорити самостално и власно. Али дисциплина воље не води савести, а подређеност спољашњем ауторитету потпуно ће заглушити личну савест.

Тако се одвија та супротност и непомирљивост двеју  вера; и ми, Руси, морамо то увек да имамо на уму.

Онај ко буде градио веру на вољи и покорности ауторитету, неизбежно ће морати да ограничи веру на интелектуално и вербално „признање“, остављајући срце хладним и тврдим, замењујући живу љубав – законима и дисциплином, а хришћанску доброту – „хвале вредним“ али мртвим поступцима. И сама молитва код њега претвориће се у безосећајне речи и неискрене покрете тела. Онај ко познаје религију старо-паганског Рима одмах ће у свему томе препознати његову традицију. Управо ове црте католичке религије руска душа је увек доживљавала као туђе, чудне, вештачки натегнуте и неискрене. И када од православних људи чујемо да у католичком богослужењу има гламурозности, бљештавости, али недостаје искрености и топлине, понизности и усхићења, праве молитве и духовне лепоте – ми одмах знамо где за ово треба тражити објашњење.

Ова супротност двеју вера се открива у свему. Зато је први задатак православног мисионара – да људима дâ св. Јеванђеље и омогући им богослужење на њиховом језику и то у интегралној верзији; католици се држе латинског језика, који већина народа не разуме и забрањују верницима да самостално читају Библију. Православна душа тражи да се непосредно приближи Христу у свему, од унутарње усамљене молитве до прихватања светих Тајни. Католик сме да осећа и мисли о Христу само оно што ће му дозволити ауторитетни посредник који стоји између њега и Бога; и у самом акту причешћа ће остати ускраћен и осујећен јер неће примити тело и крв Христову преко Вина и Хлеба – већ „колачића“ – њихове замене.

Даље, ако вера зависи од воље и одлуке, онда је јасно да неверник не верује зато што не жели да верује, а јеретик спроводи јерес зато што је одлучио да верује на свој начин; и „вештица“ служи ђаволу зато што је опседнута злом вољом. Разуме се да су сви они преступници пред Законом Божјим и да их треба кажњавати. Отуда инквизиција и сва она сурова дела којима је испуњена средњовековна историја католичке Европе; крсташки походи против јеретика, ломаче, мучења, уништавање читавих градова (на пример, града Штединга у Немачкој, 1234); године 1568. сви становници Холандије, осим поменутих поименично, били су осуђени на смрт као јеретици, а у Шпанији инквизиција је престала да постоји тек 1834. Разлог тих казни је разумљив: неверник је онај који не жели да верује, он је злочинац и преступник пред лицем Божјим, њега чека пакао; и, ето, бољи је краткотрајнији огањ земаљске ломаче него вечити огањ пакла. Природно је да људи који су сами код себе вољом изнудили веру покушавају да је изнуде и код других; и виде у неверовању или туђој вери – не заблуду, не несрећу, не заслепљеност, не духовно сиромаштво, већ злу вољу.

Православни свештеник, напротив, држећи се речи светог апостола Павла (2. Кор 1, 24) не тежи да преузме власт над туђом вером него да пробуди радост у душама људи; и чврсто се држи Христовог завета о „кукољу“ који не треба пре времена сажети (Мат. 13, 25-36). Он признаје водитељску мудрост Атанасија Великог и Григорија Богослова: оно што је силом постигнуто противно жељи – не само да је изнуђено, неслободно и ружно, већ се просто није ни догодило (Беседа 2,15). Отуда и упутство које је митрополит Макарије 1555. дао првом казанском архиепископу Гурију: да на све могуће начине привлачи себи Татаре и да их на леп начин – љубављу приволи на покрштавање, а да их страхом на покрштавање никако не нагони. Православна црква је одувек веровала у слободу вере, у њену ослобођеност од земаљских интереса и рачуна, у њену срдачну искреност. Отуда и речи Кирила Јерусалимског: „Симон Мудрац у купатилу зарони тело у воду, али срце не просветли духом, спусти се и изађе телом, а душа остаде погребена.“

Даље, воља земаљског човека тражи власт. И Црква, која гради веру на вољи –неизоставно ће тражити власт. Тако је било код муслимана, тако стоје ствари код католика током читаве њихове историје. Они су увек тражили у свету власт, као да је Царство Божје овде на земљи – свакојаку власт: самосталну световну власт за папе и кардинале, а исто тако власт над краљевима и императорима (сетимо се средњег века); власт над душама и нарочито над вољом својих следбеника (исповедаоница као оруђе); партијску власт у савременој „демократској“ држави; тајну власт у редовима, тоталитарно-културну власт над свима и у свим пословима (језуити). Они гледају на власт као на оруђе у успостављању Царства Божјег на земљи. А та идеја је увек била туђа и јеванђелском учењу, и православној цркви.

Власт на земљи тражи вештину, компромис, лукавство, лицемерје, лаж, обману, интриге и издајство; а често и злочине. Отуда учење о томе да циљ оправдава средство. Узалуд противници тумаче ово учење језуита у смислу да циљ „оправдава“ или „благосиља“ лоша средства; тиме они само олакшавају језуитима да поднесу критике и оспоравања. Овде уопште није реч о „праведности“ или „узвишености“, већ или о допуштању од стране цркве, о дозвољености, или пак о моралној „исправности“. Управо у овом смислу, врло истакнути оци језуити, као што су Ескобар-а-Мендоза, Сот, Толет, Васкоц, Лесија, Санкец и неки други, тврде да „поступци постају добри или лоши у зависности од доброг или лошег циља. Међутим, циљ човека је нешто за шта само он зна: циљ је лична ствар, потајна, која се да лако симулирати. С овим је тесно повезано католичко учење о допустивости и чак негреховности лажи и обмане: треба само речи које се изговарају протумачити у себи „другачије“, или користити двосмислене изразе, или ћутањем ограничити обим реченог, или прећутати истину – и лаж неће бити лаж, обмана неће бити обмана, а лажна заклетва на суду неће бити грешна (о овоме види код језуита Лемкуља, Суареза, Бузенбаума, Лајмана, Санкеца, Алагоне, Лесија, Ескобара и других).

Али код језуита постоји и друго учење, које коначно даје њиховом реду и њиховим црквеним делатницима одрешене руке. То је учење о рђавим делима, која се, наводно, врше „по вољи Божјој“. Тако код језуита Петра Алагоне (као и код Бузенбаума) читамо: „по вољи Божјој могуће је убити невиног, украсти, водити развратан живот, јер Он је Господар живота и смрти, и зато треба испуњавати Његову заповест!“ Само се по себи разуме да о постојању тако чудовишне и немогуће „заповести“ Божје одлучује католички црквени ауторитет, повиновање коме чини саму суштину католичке вере (све ове податке узимам из моје књиге О супротстављању злу силом, где су наведени аутентични извори).

Онај ко се, пошто размисли о овим цртама католицизма, окрене православној цркви, видеће и схватиће једном за свагда, да су најдубље традиције двеју вера супротне и неспојиве. Осим тога, схватиће још и то да се сва руска култура формирала, јачала и цветала у духу православља – и постала онаква каква је била почетком 20. века пре свега зато што није била католичка. Рус је веровао и верује љубављу, он се моли срцем, слободно чита Јеванђеље; ауторитет цркве помаже му у његовој слободи и учи га слободи, откривајући му духовно око, а не плашећи га земаљским казнама, како би избегао оностране. Руско доброчинство и брига за сиромашне руских царева увек су долазили из срца и доброте. Руска уметност у целини израсла је из слободног сазрвања срца: и романтична занесеност руске поезије, и тежње руске прозе, и дубина руског сликарства, и искрени лиризам руске музике, и изражајност руске скулптуре, и одуховљеност руске архитектуре, и дубока осећајност руског театра. Дух хришћанске љубави продро је и у руску медицину, с њеним духом служења, некористољубља, интуитивно-целовите дијагнозе, индивидуализације пацијента, братског односа према ономе који пати; и у руско право, с његовим тражењем праведности; и у руску математику, с њеним предметним сазрцањем. У руској историографији он је створио традиције Соловјова, Кључевског и Забелина. У руској војсци он је створио традицију Суворова, а у руској школи традицију Ушинског и Пирогова. Треба срцем сазнати ону дубоку везу која спаја руске православне свеце и старце са склопом руске простонародне и просвећене душе. Читав руски начин живота је другачији и особенији зато што је словенска душа оснажила своје срце у заветима православља. Чак су и друге руске вероисповести (изузев католицизма) упиле у себе зраке те слободе, скромности, срдачности и искрености.

Сетимо се још да је читав наш Бели покрет са свом његовом верношћу држави, његовим  патриотизмом и пожртвованошћу потекао из слободних и верних срдаца и да и данас опстаје захваљујући њима. Жива савест, искрена молитва и лично добровољно учествовање у рату спадају у најлепше дарове православља, и нема ни најмање основе да те дарове замењујемо традицијама католицизма.

Отуда и наш  однос према „католицизму источног обреда“, који се данас промовише у Ватикану и многим католичким манастирима. Саму идеју – да се душа руског народа потчини путем претворничке имитације његовог богослужења и да, уз помоћ те лицемерне операције, заведе католицизам у Русији – ми доживљавамо као религиозно-погрешну, безбожничку и неморалну. Тако у рату бродови плове под туђом заставом. Тако се кријумчари роба преко границе. Тако у Шекспировом Хамлету брат сипа у ухо своме брату – краљу – смртоносни отров док овај спава…

Напомена: Првобитно објављено у часопису Наши задаци, 117 (I) и 118 (II) – 15. новембра, 119 (III) и 120 (IV) – 30. новембра 1950. Пренесено из књиге Ивана Иљина Бела идеја, Логос, Београд 2012.

Извор: „Српски лист“

26 May 2012

Извор: БорбаЗаВеру

Updated: 28/05/2012 — 20:31

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: