Како се лечити од осећаја кривице

Запажања православног психотерапеута

АУТОР овог истраживања је Наталија Волкова, рођена у Алма-Ати у Казахстану. 1974. године завршила је Казахстански државни универзитет, смер «Руски језик и књижевност». 1997. године на Лонг-Ајлендском универзитету (САД) стекла је звање Магистра психотерапије. Данас живи у САД и ради као психотерапеут на Институту Блејер. Парохијанка је храма Благовештење Пресвете Богородице у Њујорку.

Депресија, покушаји самоубиства, брига без разлога и страхови, јесу тешки проблеми због којих се људи често обраћају психологу. Да би помогао пацијенту, специјалиста је дужан да проникне у узроке његовог страдања. А тај узрок је најчешће неисповедјен, а дубоко забрањен и У ДУШИ сакривен осећај кривице. Грех без покајања, начињен у прошлости, у садашњости прераста у душевну трагедију. А човек често не разуме због чега? А лек је, чини се, сасвим близу.

Да ли је то погрешна емоција?

Човек има вишевековно искуство кривице. Још у рају Адам је довео Еву у саблазан, док је Еву змија довела у искушење. Од првог греха, грешници покушавају да своју кривицу пребаце на другог. Свако од нас познаје тај доста мучан осећај: урадили смо нешто што нисмо смели, прекршили смо неки закон, који наша савест препознаје. Током свих ових година моје клиничке праксе, сусрела сам се са непознатим феномеом: јавном недоумицом психолога о феномену кривице, која се не може искоренити, а која постаје симптом озбиљнијих патологија и растројстава. Које све теорије и методе нису разрађиване, који све научни радови нису написани, а осећај кривице као и раније, наставља да узнемирава људски ум и психу!? Класична фројдовска психоанализа, према мојим гледиштима, једва да се носи са задатком, јер предлаже потпуно „сумњив“ лек од осећања кривице. Дакле, оправдање за кривицу налази се у поступцима других људи, пре свега родитеља. У савременој поп-психологији, посебно западној, распрострањене су теорије а и праксе, које на одређен начин треба да повећају осећај човека за сопствену вредност.

Човек не може сам себе да ослободи кривице. Ево зашто се чак и најискренија сажаљења и муке савести, које људи преживљавају у самоћи, без Бога, као што је био случај са генералом Хлудовим, показују бесплодним.

Запажања госп. Наумове, 1970. године
Сматра се да људи треба да престану да суде себи схвативши свој сопствени значај независно и од поступка и од околности. Претпоставља се да је човеку предодређено да задовољава своје потребе по принципу (« ја сам заслужио, зато што ја постојим»), и да због тога никакве кривице и не може бити.
Неки иду још даље проглашавајући кривицу за погрешну емоцију, и предлажу да се напросто заувек уништи «зона кривице», као непотребно искуство, као нешто срамно и негативно. Резултат искуства типа «залечити» кривицу или «анулирати», довело је до пораста броја људи са хроничном депресијом, стањима патолошког страха, нервозе, психозе, самоубистава. Не престаје да расте ни број оних, који покушавају да утопе кривицу у кривицу или да побегну од ње у наркотички мрак. Често људи сами долазе код психотерапеута да би се одмах избавили од мучног осећања, и често откривајући се у својим природним падовима, чекају да чују, да увек постоји нешто или неко – муж, жена, родитељи, деца, тешко детињство, друштво оскудица, итд., што их је изазвало да поступе на погрешан начин и наруше морални закон. Једном речју, кривица за неко учињено дело није сасвим на њима, што значи, нема никакве обавезе. Формално оправдање греха у ординацији психотерапеута има само временски ефекат и то у ретким случајевима. Неспозната и непризната кривица, и даље прикривено подрива и наставља свој рушилачки рад у човеку.

Извуците костур из кутије

Ево неколико примера из моје праксе:

– Пацијент Михаил К. (промењена су имена пацијената), 45 година, два покушаја самоубиства, променио је неколико психотерапеута, много година је патио од депресије , неконтролисаног страха, несанице, са људима је агресиван, мрзи жене. Био је кратко време ожењен, нема пријатеље, ни на једном послу се није задржао дуже од пола године. После неколико недеља психотерапије појавио се корен његовог проблема – дубоко забрањен осећај кривице пред мајком. Када је био мали, Михаил је мајку гурнуо са стене. После несрецног пада мајка је дуго боловала и син, не могавши то да издржи, отишао је од куће. Вратио се након 3 године, када мајке више није било.

– Други пацијент, Борис А., 64 године, раније – успешан бизнисмен, руководилац велике фирме, разведен, пати од притиска, раздражљивости и снажних промена расположења. На првој сеанси признао је да има неконтролисани страх од смрти. Има сина јединца, који живи у другом граду, и више од двадесет година се нису видели. Након неколико месеци терапије распознао је свој главни проблем – сакривен осећај кривице пред сином, кога је целог живота понижавао јер је изневерио родитељска очекивања, није постао велики човек, није завршио школе и укаљао је његово име изабравши професију керамичара.

– Дина С., 40 година, пати од тешког облика депресије, хроничног страха звучних халуцинација – стално чује дечије гласове. Живи сама, тешко комуницира са људима (према њеним речима бежи од њих, јер се плаши разочарања. То је већ предзнак параноје. Страшна самодеструктивна сила и тотални унутрашњи терор владали су њоме дуг период њеног живота. После пола године интензивне терапије рекла је да је са 18 година оставила једногодишње дете човеку с којим је у то време живела, а побегла је с другим човеком. Причајући своју трагичну историју , кривица је излетела из ње као устајала вода, и она је признала: – «Ја сам дуго покушавала да оправдам себе, мислила сам да сам била још увек дете. Али сада сам сазнала да је дете била моја кћерка, а ја сам била мајка».

Све те судбине и многе друге, као што су горе наведене, обједињује један феномен – осећај кривице, забрањен дубоко у самој суштини. Често, гледајући само лепоту спољашње фасаде, ми чак и не помишљамо како страшан рушилачки посао ради црв сакривене кривице у нашој души. У тим судбинама присутно је и нешто друго, за мене као православног психолога очигледно – потпуно одсуство љубави. И више од тога, необјашњиви страх пред сваким њеним појављивањем. Свако од њих је реаговао скоро неадекватно на моје једноставно питање: да ли у њиховим животима има људи, које би они могли некако да воле?

Постоје ли људи криви без кривице?

Царство Небеско је Виша љубав, а непокајана кривица је препрека ка њему. Неки од нас рођени су са талентом да воле, онако како је заповедио Господ. Треба дуго и упорно савладавати ту науку. На жалост, школе, где би нас учили љубави према ближњем, нема. Али, постоји Божији храм, постоји природа и, постоје деца. Исус Христос је говорио: – «Ако се не промените и не постанете као деца, неће вам се открити Небеско Царство». Недавно сам имала среће да се сретнем са интересантним шестогодишњаком. Са својом вршњацима се играо бумерангом. Када је на њега дошао ред да баца бумеранг – он је бацио, и бумеранг је лепо полетео увис. Једна девојчица, одушевљена његовим бацањем бумеранга, одмах је потрчала за њим. Одједном је ветар окренуо бумеранг и он је ударио девојчицу. Она је заплакала и одрасли су пришли да је умире. Дечак је отишао у страну и шћућурио се. Ја сам му пришла и села поред њега. На лицу дечака се видела дубока несрећа. Само је рекао: „Ја нисам намерно“. Она је потрчала и бумеранг ју је ударио“, и поћутавши мало опер је рекао, –„Ја сам ипак крив, јер је њу заболело…“.

То је искрено признање кривице, чак и од ненамерног поступка, и исто тако, искрено кајање. А ето, ми као да смо изгубили ту дечију особину да се одмах у магновењу очистимо? Зашто нам је тако тешко да признамо и кажемо свима, себи и, пре свега, Богу: “ Крив сам јер је њега заболело?“

У причи Николаја Носова «Краставци» приказани су сви стадијуми спознаје људског осећања кривице и ослобађања од ње. Дечакова мама објашњава сину да он краставце није једноставно узео већ украо и треба да буде кажњен, избацујући га из куће заједно са краставцима. Дечак хоће да баци краставце у канал и да их врати, али већ не може: покајање му помаже да савлада страх пред тамном пустом улицом и гневом стражара.

Шта скрива плашт самооправдања?

Наш природни идеал није ништа друго до наша савест, која у себи чува Божији закон о томе шта је добро, а шта је лоше. Ми увек имамо избор – или нашу савест залепити фластером самооправдања или открити наше душевне ране да бисмо их исцелили. Несумњиво, прво је једноставније учинити. Чак и ако се наша савест , мучена грехом и смутњом, противи и захтева очишћење, друго, треће и следећа искуства, пригушују те пориве и чине нам се лакшим. Срце постаје хладније, ум циничнији, а душа све мање даје знаке живота. Од свега тога није далеко и од самог погубног исхода, духовног разлагања личности и духовне смрти. Због осећања кривице, те неоткривене душевне ране, многи од мојих пацијената платили су скупу цену: године очајања и болести. У својој пракси, радећи са несрећним и непокајаним људима, стално сам налазила ту танку нит, за коју људски живот може да потоне у непролазни мрак, ако у њему одсуствује светлост в е р е. Кривица и праштање су сталне теме мојих беседа са људима у време психотерапеутских сеанси. И онима, који немају веру, а желе да нађу свој пут ка њој, увек се лакше открива спознаја истине, да, када ми нарушавамо законе исписане у нашој савести, ми смо криви, независно од тога да ли се осећамо или се не осећамо кривцима. Када се ми искрено кајемо, нама се прашта, чак и ако не осећамо да нам се опростило. Кривица, осећај кривице и конфликт, створен из тог осећања, јесте духовни губитак. И зато његово разрешење треба тражити у духовном животу човека, у вери. Као православни психолог, у самом процесу терапије, ја све наде, пре свега, полажем на веру. Када људи спознају своју одговорност за неко дело, они сами траже очишћење кроз кајање и дубоко жаљење. И само тада – кроз бол и радост – у људску душу долази мир, и тада наступа исцељење.

Једна од мојих бивших пацијенткиња у младости је учинила 7 абортуса и остала и без деце и без породице. Покајала се кроз страшне душевне муке. Непрестана молитва за душе њене нерођене деце, да добију Божију светлост и милост, створила је код ње наду у нови живот. Како је говорио светитељ Димитрије Ростовски, покајање васпоставља палу душу, чини је од отуђене ближој Богу. Покајање бодри растрзану душу, укрепљује оне који се колебају, исцељује пале, оздрављује болесне.

Бесплатни дар

У «Злочину и казни » Ф. Достојеваског Соња Мармеладова моли Раскољникова да се покаје за убиство: – «Устани!… Пођи сада, само минут. Стани на раскрсницу, поклони се , пољуби земљу, коју си оскрнавио, а онда се поклони целом свету и кажи гласно : Ја сам убио! И тада ће теби Бог опет послати живот…Тешко је носити такву муку! Целог живота, целог живота!..“
– „Навићи ћу се“, –одговори он.
Али, Раскољников се није навикао. И након многих година митарстава и душевних страдања, пришао је вери. Какве год да је теорије и механизме човек смислио у борби са кривицом, пре или касније, осећај кривице не престаје. И неминовно настане тренутак, када, на крају, замукне спољашњи шум и сујета, којим покушамо да заглушимо глас савести.  И, тада, у дубоком ћутању, чујемо горку истину: – «Ја сам преступник…Ја нисам послушао Бога».

Покајање је немогуће без смирења И скрушености. Спознаја, да сам лично ја, као човек, слаб и да не могу сам да разрешим своју кривицу, савременом човеку не даје се лако: смета нам наша гордост, надувена до гигантских размера. Умирити је, велика је победа. Стари су говорили: од два човека, први, који је победио војску, а други – себе, победник је други. Бог зна нашу кривицу, али верује у нашу способност очишћења. Очишчење произилази на нивоу интелекта, али се извршава у срцу.
Душевне трауме често кријемо дубоко, као ужасне тајне, које не можемо испричати ближњима, бојећи се да ћемо изгубити њихову љубав и поштовање; («Ако то сазнају престаће да ме воле »). После раскида са кнезом Болконским, само се искрено кајући, Наташа је добила снагу и наду да живи даље. И Бог јој је дао сусрет и потпуно помирење са оним, пред којим је била крива. ( На сл. је кадар из филма „Рат и мир“, С. Бондарчука 1965. године)

Вера, у то се ја , као православни психолог, уверавам стално, разбија ту опасну концепцију која ствара отуђење. Истинска љубав је безусловна и безгранична. Не може се изгубити. Окајана кривица само успоставља наше јединство с Богом. Покајање, тај Божији дар, свакоме од нас дато је бесплатно и бесповратно. Како ми користимо тај дар? Да ли се предајемо забораву и невољама или се брижно односимо према животу, то ми сами треба да решимо. Психотерапија може бити корисна у првој етапи буђења личности, када човек учи да разликује своја истинска и лажна осећања, мотивацију поступака, узроке конфликата, превазилажење неверице и страха, спознаја и превазилажење кривице. Право очишћење произилази у вишим духовним сферама, и увек саветујем пацијентима да га траже у општењу с Црквом. Двери Божијег храма су отворене. То је наш избор- Проћи поред, тешећи своју савест, или ући унутра и стати са својом кривицом пред Богом, Јединственим, који истински може утишати нашу бол.

Један војник је питао старца :
– «Прихвата ли Бог покајање?»
– Старац одговори: «Ако ти се поцепа огртач, да ли га ти бацаш?»
– Војник каже: «Не! Ја га зашијем».
– «Ако ти тако штедиш своју одећу, зашто Бог не би штедио своју творевину?»

Наталија Волкова, 17. марта 2009. године
Слике Г.Ваљка

На српски превела: мр. Жаклина Манчић

Извор: Манастир Лепавина

Updated: 17/01/2014 — 07:45

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: