Како су ,,просрпске” странке у Црној Гори одустајале од националног програма?

Српски народ у Црној Гори једина је етничка категорија на кугли земаљској која је боља од своје политичке елите. Они који су се витешки борили за савезну државу остајући без посла и хљеба не заслужују лидере који се залажу за улазак у НАТО државе. Или, они можда и нијесу Срби? Народна странка ,,обновила” је дјеловање након што је 1990. године дозвољен формални вишепартијски систем у Црној Гори. Нарастала је на таласу српске националне енергије, али је покушала остати чврсто ,,везана за земљу”. Политику су јој креирали интелектуалци за које плебс тврди: ,,Нема будале, до школоване будале”. Копчу са Демократском партијом социјалиста, реформистима Анта Марковића, либералима Славка Перовића, или социјалистима Љубише Станковића, односно Жарка Ракчевића, налазила је кроз причу о дубоком уважавању државности Црне Горе, те противљењу томе да српска Спарта буде ,,србијански округ”.

Народна странка ће своје лутање запечатити предизборном и, касније, четири године постизборном коалицијом са Социјалдемократском партијом и ДПС-ом, 1997. године, односно супротстављањем концепту ,,права за Србе” који је промовисала Српска листа у љето 2006. године, након пораза униониста на референдуму о државном статусу Црне Горе. Народњаци су још деведесетих били противници српског интегрализма, на исти начин на који ће то бити и Социјалистичка народна партија и Нова српска демократија, оформљена на пепелу Српске народне странке.

Народњаци су, када су били најјачи, своје идеолошке габарите усмјерили ка борби за демократску и функционалну федерацију. Прецизније, ставком у програму која дефинише условни однос Народне странке према заједничкој држави у вријеме када је Новак Килибарда одустао од учешћа на првим федералним изборима у ,,трећој Југославији”. Незнатно раније саопштили су ,,да је легитимно право Србије и Црне Горе да удруже своје државности у државу која тим удружењем добија виши квалитет, како у духовној и економској снази, тако и у међународном значењу”.

Док су либерали и фракције из којих су изникли данашњи социјалдемократи, били упорни у борби за независну Црну Гору, не пристајући на било какве компромисе, макар и по цијену политичког нестанка, народњаци су се заклињали дијелу програма ЛСЦГ-а, Социјалистичке партије Црне Горе и СДПР-а, тражећи у њима копчу за ширење маневарског простора и могућност ,,општедруштвене прихватљивости”. Са свима њима, народњаци су се слагали да српска интегралистичка државна политика није добра, те да је боље да Црна Гора буде независна, него ,,под Србијом”. Наравно, Црногорци не опраштају, чак ни када се Народна странка налази у коалицији са ДПС-ом, као 1997. године, или данас у Подгорици.

У првом програму Народне странке, испод кога је потпис Новака Килибарде, ,,пророкована” је и будућа државна заједница СЦГ:
,,Дио свога суверенитета Србија и Црна Гора пренијеће на државну заједницу, односно државу коју чине равноправни федерални чиниоци”.
Већ тада је НС почела да ,,брани интересе Црне Горе”: ,,Народна странка сматра да устав треба да предвиди народну скупштину од два дома и подјелу федералне власти која би омогућила Црној Гори и Србији да решавају питања која су битна за њихове интересе.”

То је тих, чувених ,,на пола пута до Славка Перовића”. Да је истина да ,,гдје има дима, има и ватре”, потврдиће вријеме агресије на Савезну Републику Југославију када ће лидери НС-а искључивати воду и струју легалним државним војним формацијама.

Заокрет СНП-а и НСД-а

Најснажнији заокрет доживјеле су Нова српска демократија и Социјалистичка народна партија. И поред тога што СНП никада, формално, није припадала корпусу српских (националних) странака, ваља и њу узети у обзир, јер су народни социјалисти дуго, практично читаву деценију, били ,,једина опција” за српске бираче. Када се Народна странка, неколико седмица прије цијепања у Демократској партији социјалиста, располутила 1997. године, формирана је Српска народна странка из реда чланова главног и општинских одбора који су били на позицијама програма изворног НС-а. Српска народна странка остала је неколико година лојална свим тековинама НС-а, прије свега програмским принципима. Дистанца од залагања за унитарну државу била је, тада, став и Српске народне странке па се, у том дијелу, СНС није разликовала од ставова ДПС-а Момира Булатовића, потоњег СНП-а. Прилив чланства, околности разбијања заједничке државе и дневнополитичке прилике наметнуле су ,,радикализацију” СНС-а који прераста у најтврђег и безусловног заговорника опстанка Савезне Републике Југославије. Дио руководства СНС-а држао се, понекад и беспотребно, сваке ставке записане у декларацији коју су 1993. године потписале Народна странка и Демократска странка Србије. Ријеч је о документу који обилује ,,зеленашком” реториком и тражи ревизију федералне државе коју су, годину раније, склепале Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића и Булатовићев ДПС, уз подршку Војислава Шешеља и ,,увријеђеног” Новака Килибарду који није био задовољан степеном интеграција и начином реализовања референдума о државно правном статусу Црне Горе, на основу кога је, касније, формирана крња Југославија. Наиме, тада су се Килибардини народњаци са Војиславом Коштуницом договорили да је ,,потребно ново одређивање односа између Црне Горе и Србије у заједничкој држави, као и према српском народу који је остао изван њених граница”. У атмосфери која је приличила адреналину из деведесетих, Килибарда и тада у Србији политички безутицајни Кошуница, покренули су процес отворене сарадње опозиционих странака из Србије и Црне Горе. Касније ће Славко Перовић пронаћи копчу са Грађанским савезом Србије и Српским покретом обнове.

Килибарда и његови експерти провукли су зеленашке елементе на папиру који су потписали са Коштуницом, па су записали да су двије странке ,,сагласне да историјске разлике, и све посебности не прелазе у категорију која би Србији и Црној Гори препоручивала боље решење од равноправног удружења у једну државу”. Српска народна странка никада неће у формалном дијелу програмских докумената одмаћи од ових формулација. СНС ће се, ипак, у политичкој пракси понашати као унитаристичка странка, све до разбијања СЦГ и преласка на концепт залагања искључиво за права Срба у Црној Гори. Дуго је морала да слиједи СНП који је био у загрљају Слободана Милошевића, с обзиром на то да је ,,вожд”, рано деведесетих, изгубио повјерење у домете Народне странке и Новака Килибарде које је неколико година помагао. Није СНС-у било исплативо да се, у таквим околностима, понаша као ,,увријеђена млада” којој, идеолошки, не одговара начин управљања заједничком државом. Ко је год имао бистро политичко око могао је да закључи да СНП, оличена кроз челнике, листом националне Црногорце, баш и није била искрена брана црногорском сепаратизму. Доказ тога је и недавна изјава Момира Булатовића који је телевизији ,,Вијести” патетично саопштио ,,да му је жао што макар два мјесеца није био на челу суверене Црне Горе”. Човјек кога је гласало 185.000 људи на предсједничким изборима, тачно онолико колико и заједничку државу на референдуму, са надом да се залаже за Југославију, српство и традиционалне вриједности.

Рецидиви политике Новака Килибарде спутавали су и Српску народну странку да оствари сарадњу са тврдом српском десницом, на примјер са Српском радикалном странком, док је имала снагу и утицај у Србији. У том дијелу, СНС је остварио контакт, мада без видљивих резултата, једино са Српском демократском странком Радована Караџића док је он још имао суштински утицај на страначку политику.

Са друге стране, несумњива сарадња Српске народне странке на Булатовићевим социјалистима и са самим Милошевићем, одбили су Демократрску странку Србије од СНС-а. Коштуница је комунисте, уопштено љевичаре, те заговорнике југословенства, сматрао највећим политичким противницима. Своју максиму ,,Сваку Југославију у мутну Марицу”, будући предсједник СРЈ доказивао је на сваком кораку. Зато ће и бити немогућа сарадња СНС-а и Демократском странком Србије, за шта, генерално, није било кривца. СНС је морала бранити федерацију свим средствима, са свима који су хтјели да буду савезници, макар то био и СНП и црни ђаво. Срби у Црној Гори су најбоље осјетили како се ,,темељно” разграђује заједничка држава, па нијесу могли политичким чистунством да бране њен опстанак.

Коштуница је, са друге стране, своју академску каријеру заложио за антикомунизам, а политичку борбу водио на принципима националне демократије. Нажалост, вријеме је показало да скоро ниједна политичка структура из Србије није имала осјећај за проблеме сународника из ,,мање чланице” федерације или државне заједнице. Тако је почетна подршка коју је Коштуница пружио Божидару Бојовићу приликом рушења Новака Килибарде спласнула, блиједјела и нестала. Гашење СНС-а затвориће пуни круг. Нестаће странка са највећим српским потенцијалом у Црној Гори. Биће ликвидирана политичка организација чији су се истакнути функционери бојали да кажу оно што српска гласачка база мисли; поготово када су понављали мантре СНП-а, СПС-а, ДПС-а или Народне странке о степену угрожености или комоције Црне Горе у држави које више нема.

СНП никада није била српска

Док је важило правило да су Срби за Момира, а Црногорци за Мила, СНП је пливала на српским гласовима, све успут решавајући црногорске проблеме. ,,Србовање” СНП-а личило је на ,,примитивно србовање” с којим је НС одлучила да раскрсти неколико година по ,,обнављању рада”. СНП је, ипак, застала за корак. За разлику од Килибардиних народњака деведесетих, који су редом били Срби, ријетко се који ,,високи функционер” СНП-а, седам година касније, казивао Србином. Феномен партије која бјежи од тога да буде српска, иако су је гласали искључиво Срби, био је занимљив аналитичарима све док Предраг Булатовић није одстранио дотадашњег предсједника Момира Булатовића. Недуго потом, одрећи ће се сваког ,,светог слова” из партијског програма, али и партију са цифре која је била ближа 150.000 него 100.000 гласова, свести на 40.000 бирача који су пружили повјерење СНП-у на изборима 2006. године.

Иако смишљено и увијек када је партија од тога имала интереса, ипак се држало до интереса српског народа у Црној Гори како-тако за вријеме некадашњег савезног премијера и предсједника Црне Горе, додуше без његовог осјећаја и заслуге. Просто, народни талас није дозвољавао главарима СНП-а да чине зулум какав се данас чини у име те партије која је прво ревидирала, а онда коначно, и званично – промијенила идеологију.

Од Момирове ,,истине” и ,,Југославије без алтернативе”, Предраг Булатовић се већ од 2001. године, од преузимања партије, окреће ,,рационалнијим” стварима и гради политику са ,,алтернативама”, све у циљу ,,очувања грађанског мира у Црној Гори”, која ће му, касније, доћи политичке главе. Можда је најбољи пресјек политике Предрага Булатовића дао Мило Ђукановић, када је 18. маја 2006. године, два дана уочи референдума, завршавајући кампању блока за независност, прво, у назнакама, на градском тргу у Подгорици, па онда у неизбјежној ,,Живој истини” Дарка Шуковића, рекао:
,,Све и да побиједи блок за државну заједницу и да на моје мјесто дође Предраг Булатовић, мораће да ради оно што сам ја радио. Генерално се ништа неће промијенити. У томе је успјех политике коју ја заступам.”

Стравична истина која свједочи о томе да су се унионисти на референдуму заправо борили за државну заједницу са неколико централних функција. Булатовић је неколико дана прије цитиране Ђукановићеве изјаве казао да не би, ако побиједи на референдуму појачавао заједничке функције државне заједнице него би се држао уставне повеље. Све је ово пресјек жалосног стања који потврђује да су СНП и НСД у суштини ,,украли” програм Ђукановићевог ДПС-а и ЛСЦГ-а, и затим га накалемили на изврнуте и злоупотријебљене ставке из некадашњих партијских програма.

Када је опозиција, на челу са Предрагом Булатовићем, пристала на ,,добре услуге” Европске уније и Хавијера Солане, било је јасно да никада више неће бити ни камен на камену чак ни од оне државе коју је деведесетих цртао Новак Килибарда рекавши: ,,Ако смо браћа, кесе нам нијесу сестре”. То је увјеравало народ да је немогућа федерација Црне Горе и Србије поред такве диспропорционалности република у броју становника, величини територије и ,,неравноправног” учешћа у органима федерације. Након тога обично су слиједиле поштапалице које показују како изгледа када се политичар ,,спусти у базу”, па народским речником каже да и ,,браћа кад порасту оформе своје породице и свак гледа свога посла”. Тиме је сугерисано да они који су провоцирали Црногорце, не признајући им нацију, заправо одрађују посао који Црногорци никада не би могли сами изнијети.

Српски политичари нијесу имали кичму

Неколико ствари је више него јасно. Срби у Црној Гори немају, нити су имали достојну политичку елиту од деведесетих. Тренуци када би се српска идеја, на неколико мјесеци или година, оснажила или добро политички артикулисала, били су попут одсјаја сунца у великој бари након потопа или досадне дуге кише. Партијски програми српских и просрпских грађанистичких странака мијењали су се у зависности од тренутних политичких процеса у држави, било да је ријеч о Црној Гори, Савезној Републици Југославији или државној заједници Србија и Црна Гора. Чак и током последње двије године Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, народњаци су се трудили да буду дио система, док су, рецимо либерали, слали прве сигнале да су странка дисконтинуитета и отворени противник државе која је била на издисају. Разлог за то су тражили у ,,српском хегемонизму” који је НС признавала као чињеницу, не желећи заједничку државу у којој је Црна Гора ,,округ”.

СНП и НСД данас се заклињу у тековине Славка Перовића, рачунајући на лоше памћење народа. Иако је за многе високе функционере данашњег СНП-а или НСД-а, Перовић деведесетих био усташа, Латин и издајник, то им не смета да буду за плодове његове политике. Вођа црногорских либерала се јавно залагао за улазак самосталне Црне Горе у Европску унију. Данас се, са закашњењем од петнаестак, или можда и двадесет година, народни социјалисти и нове демократе залажу за исту програмску вриједност. Славко Перовић је први предложио да Скупштина Црне Горе, након изгласавања независности, одлучи о уласку државе у НАТО. СНП је модификовао партијски програм у правцу приближавања НАТО-у, а Срђан Милић не крије да се лично залаже за улазак у алијансу. Сачекаће, ваљда, чланство да ,,позелени”. Први човјек Нове српске демократије Андрија Мандић би да види изгласавање одлуке о уласку у НАТО у парламенту, са јараном Небојшом Медојевићем. Такав став је ,,изненада” трасирао крајем децембра прошле године, усред Еуроатлантског клуба који промовише НАТО ,,стил живота”, у Подгорици. Славко Перовић је то урадио прије двадесет година. У својству тадашњег функционера Српске народне странке, уочи конвенције на којој је замрзнут рад Либералног савеза, ДПС-овом дневном листу ,,Република” Андрија Мандић је казао ,,да је нама Србима мило када се либерали, и уопште сепаратисти, цијепају и нестају”. Пет година касније, након што је поцијепао странку и Српску листу, позваће Славка Перовића да се врати из Прага и ,,пронађе своје мјесто у демократском фронту”. Неприхватљива ће му бити сарадња са српским народњацима и српским радикалима, те представницима Српског националног савјета, јер они имају ,,други концепт”, за који се и он залагао прије него ће одустати од идеје Српске народне странке и формирати партију из чијег се имена не може извести придјев који указује на идеолошку форму. И, наравно, данас је за коалицију са СДП-ом, на силу и на срамоту. Ранко Кривокапић неће, јер каже да нијесу у СНП-у и НСД-у довољно ,,позелењели”.

Послије свега – рушевине

Данас, од идеологије СНП-а остале су само рушевине. Партија која је била ,,за Југославију без алтернативе”, против НАТО-а и ЕУ по сваку цијену, сада је за све оно против чега се, колико до јуче, борила. Српска народна странка и Српска листа, које су биле најбоље српско политичко искуство након Другог свјетског рата више не постоје. Није пријављен патент за љепило које би спојило све оно што је настало након експлозије у којој је изгорела Српска народна странка и СЛ. Голим рукама задављене су од стране оних који су прије него су постали функционери и једне и друге, били сиротиња или друштвени просјек. Збиља, баш као у филмовима Живка Николића.
Од некада јединствене НС остале су највеће рушевине и неколико партија које различито и веома често опречно доживаљају српску народњачку идеју. Сама, формална НС, данас није за оно за шта је јуче била, а сјутра, свакако, неће бити за оно за шта се залагала деведесетих. Контра у којој се плива, то је политичка филозофија. Све у свему, политички чемер, смрт и ад!

Кожа српског народа у Црној Гори, добро је упамтила Новака Килибарду. Да је тада на челу НС-а био Србин, па све и да је неписмен, да је рукавом чистио нос, да је сељак и ,,неокупан”, више би урадио за Србе него што су урадили Новак Килибарда, који више није Србин, и његови традиционалисти из СНП-а и НСД-а, који полако престају бити Срби. ,,Синдром Новака Килибарде” постаје психолошка категорија у Црној Гори. Како која српска или ,,просрпска” странка ојача, појављује се аура Новака Килибарде, па лидер промијени програм или угаси партију. Што би се народски казало – ,,за невјеровати”.

На крају, Славко Перовић, за поуку. Док је утемељивач либерала бојкотовао федералну државу, његови партнери из Народне слоге били су незадовољни државом коју имају, па су били већи мегаломани и Црногорци и од самих Црногораца, тражећи да се сруши ,,страћара”, да би се изградила нека нова зграда. Вјероватно викендица. Касније су, када је референдум био извјестан, поручивали: ,,Саберимо се!”. Замислите чиме се бавила Народна странка деведесетих:

,,Народна скупштина имала би своје сједиште и наизмјенично би засједала у Београду и Подгорици, или у оним градовима које Црна Гора и Србија изаберу за сједишта својих посебних скупштина.”
Ово се предлаже у вријеме док Срби крваре западно од Дрине. НС размишља како да се, некако, организује савезна скупштина на Цетињу. Које опет кличе Дубровнику. Баш као и Новак Килибарда данас.

Српски народ у Црној Гори, једина је етничка категорија на кугли земаљској која је боља од своје политичке елите. Они који су се витешки борили за савезну државу, остајући без посла и хљеба, не заслужују лидере који се залажу за улазак у НАТО. Или, они можда и нијесу Срби?

О истој ствари различито

Шта значе политичке трансформације у Црној Гори потврђују програми некадашње Српске народне странке и Нове српске демокаратије, али и ванпарламентарне Народне странке.

СНС је тврдила, у програму донијетом на изборној скупштини у Бијелој, у децембру 2006. године:

,,Српско национално питање у РЦГ мора се што прије поставити као демократско и коначно радити на његовом решавању. У основи политичког дјеловања српског народа мора бити снажна политика идентитета заснована на свим важећим документима међународне заједнице. Српски народ мора да избори право на аутономно одлучивање и уређивање послова у кључним питањима идентитета. Српска народна странка се залаже за пуно културно, просвјетно, духовно и економско јединство српског народа…
…Српска народна странка, у постојећим наметнутим приликама, пред државне органе РЦГ и међународну заједницу поставља захтјеве чији је циљ заштита и поштовање права српског народа у овој бившој југословенској републици. Српски народ мора се, у погледу конститутивности, уставно изједначити са црногорским. Паралелно, тражимо поступак недвосмислене децентрализације власти и преношења великог броја надлежности на локалну управу. То би подразумијевало, између осталог, и пропорционалну националну заступљеност у органима државне управе и локалне самоуправе, у складу са међународним стандардима. Широка културно-просвјетна аутономија гарантовала би одговарајућа права свим народима, како би се избјегла међусобна оптуживања због асимилације и угрожености…

…СНС тражи право на основно, средње и високо образовање, искључиво на српском језику; са посебним наставним програмима из српског језика и књижевности, националне историје и историје умјетности, право на посебне уџбенике чији ће аутори бити провјерени српски стручњаци, право на православну вјеронауку у школама, право на вјероисповиједање у канонској Српској православној цркви, право на дневне и периодичне листове и часописе, телевизијске и радио-станице, право на Српски културни центар, Српско народно позориште, Српски издавачки завод, итд.”

Нова српска демократија, о истим стварима, суди другачије:

,,Регионална повезаност и сарадња гаранција су брзог европског интегрисања. Нова српска демократија посвећена је пуноправном чланству Црне Горе у Европској унији…
…Градимо отворено друштво. Поштујемо људско достојанство, слободу, једнакост. Боримо се за правду, демократију, толеранцију, владавину закона, солидарност између жене и мушкарца, поштoвање људских права и права која припадају мањинама. Циљеви се могу постићи само сталном борбом против социјалне неравноправности и дискриминације…
…Сваком човјеку, без ограничења, гарантујемо право на образовање и право на професионалну и трајну обуку. Ово право укључује да без дискриминације и под једнаким условима свако има могућност на бесплатно основно и средње образовање. Више и високо образовање подједнако је доступно свакоме према његовим способностима и жељама које неће бити умањене његовим/њеним социјалним, економским или географским положајем. Свим родитељима, под једнаким условима, омогућићемо да својој дјеци гарантују образовање и школовање које ће бити усаглашено с њиховим религиозним, филозофским и педагошким убјеђењима.”

Односно – Народна странка, деведесете:
,,Државна заједница Црне Горе и Србије треба да се изгради на принципима који уједно наглашавају јединство националне свијести и онемогућавају сваки облик унификовања посебности које се огледају у традицији, обичајима, култури и језичком наречју.”
НС, данас, односно у континуитету:

,,Народна странка се залаже за Црну Гору као државу једног, јединственог државотворног народа чији се припадници национално изражавају као Срби или Црногорци, уз пуно поштовање националних, вјерских, културних и осталих посебности других народа који живе у Црној Гори и који су аутохтони у њој.”

Пише: Добрило Дедеић

Извор:ПросрпскеСтранке

Updated: 28/05/2012 — 20:35

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: