Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису

(Краљевина) Србија је у своју последњу мирну годину у XX веку (1911-у), ушла са свим својим државним и националним симболима: Уставом, српском заставом, српским грбом, српском химном и српским језиком са српским писмом – ћирилицом. После тога су наступиле године ослободилачких (према некима – чак и освајачких), одбрамбених, затим грађанских… ратова, тешке погибије и политичке пертурбације, по Србију погибељног, уклетог XX века.
(Република) Србија данас, после 100 година, изгледа као да поново има своју српску заставу, српски грб, српску химну (истина, нешто модификоване) и српски језик – али и свој нови правопис[1] – Правопис српскога језика[2]. Тај правопис, разликује се од правописа осталих европских језика по томе што је – по некима обогаћен, по другима обогаљен, прихватањем двоазбучја: поред традиционалног, историјског, српског писма (српске ћирилице), он прихвата као писмо српског језика и (хрватску) латиницу. Тај неприродни феномен је директно пренесен из (покојног) српскохрватског језика и његовог правописа, заснованог на тзв. Новосадском споразуму, потписаном под комунистичким политичким диктатом 1954. године[3]. Пада у очи да је једна од најважнијих српских националних институција – Српска православна црква (СПЦ), која би требало да је и чувар српских националних традиција, у свом званичном гласилу[4] поздравила његово доношење, задовољавајући се само тиме да, без икаквог коментара о угрожености ћирилице поново потврђеним двоазбучјем, само помене ex cathedra изречену изјаву водећег редактора тог новог правописа, професора др М. Пижурице да он, иако и сам сматра да је ћирилица озбиљно угрожено писмо, каже да није на редакторима Правописа Матице српске да “штите“ ћирилицу, јер употреба писма није лингвистичко већ државно питање које мора бити регулисано законом. То његово мишљење је цинично, јер су он и колеге му још како могли да заштите српску ћирилицу тиме што би из правописа српског језика избацили двоазбучје, а то нису учинили. За осуду је и да СПЦ ни том приликом није нашла за сходно да одлучно осуди двоазбучје у правопису.Погледајмо каква је, по подацима који се могу наћи у претраживачком систему COBISS[5] била заступљеност (“српскохрватске“) латинице у штампаним материјалима у Краљевини Србији 1911. године (Табела 1):

Ако сада погледамо на ситуацију у Србији у годинама 2010. (потпуни подаци) и 2011. (још непотпуни, али они показују даље опадање присуства ћирилице), на Табели 2, онда видимо следеће:

Ови подаци говоре сами за себе: Не само да данас у Србији преовлађује штампани материјал (књиге и периодика) на хрватској латиници, него она показује и врло јасну тенденцију пораста на штету аутохтоне, српске ћирилице.

Поставља се питање: Добро, ако у Краљевини Србији није била присутна латиница – откуд она сада овде, 2012-е године у Републици Србији? Да ли је то природна и пожељна последица техничко-интелектуалног развоја, прогреса, едукације, и сличних модерних савремених трендова? У покушају да видимо да ли је то заиста тако, погледајмо како стоје ствари са штампаним стварима данас, 2011-2012. године, у европским земљама које 1911-е године, као и Краљевина Србија, нису имале латиничну абецеду: Русији, Бугарској и Грчкој? Одговор на то питање је лак, кратак и јасан: број (%) публикација латиницом/латиничном транскрипцијом на руском, бугарском, грчком језику износи: 0 (0,00%)! Неизбежно се поставља питање: да ли је то знак њихове духовно-техничке ретардације, или је, можда, упад (хрватске) латинице у српски правопис знак угрожености српског језика и Србије, или је у Србији реч о нечем другом?

Када већ поменусмо термин “упад“ – да погледамо шта се то после 1911-е, или – боље речено после 1914-е године, догађало у Краљевини Србији? Десио се напад Аустроугарске, Велики рат  и окупација Краљевине Србије од стране Аустроугарске, Немачке и “братске“ Бугарске, у последњем кварталу 1915-е године. Том приликом је, топовским гранатама и на бајонетима аустроугарских и немачких окупатора, на територију Краљевине Србије насилно убачена (хрватска) латиница, забрањени српска ћирилица и српски језик, а словенска браћа – окупатори Бугари су са територије Источне, Јужне и дела Старе Србије, из новоформираног бугарског војног гувернмана “Морава“ (на неким тадашњим бугарским географским картама представљеног као интегрални део “Царства Бугарског“) , протерали српски језик, српску ћирилицу, српску историју и српско православље… О заједничким зверствима окупатора и њиховом трогодишњем зулуму никада неће бити доста речено и написано у Србији, али ограничимо се, овде и засад, на насилничко убацивање (хрватске) латинице на територију Србије под аустроугарском окупацијом (последњи квартал 1915-последњи квартал 1918 г.).

Упад (хрватске) латинице у Србију

Почнимо цитирањем из текста “Језичке прилике“ Павла Ивића, мада у њему, нажалост, нема тачног навода о изворима, нити је он усмерен искључиво на Србију, а писан је и објављен под условима (ауто)цензуре под комунистима у Србији, 1983. г. Говорећи о предлозима за забрану и укидање ћирилице у областима Двојне монархије, крајем 1914 године, он наводи, и – са хрватско-аустроугарског становишта потпуно оправдану – мисао аустроугарског генерала Стјепана, племенитог Саркотића: „… треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивом…“. Говорећи даље о дефинитивној забрани ћирилице на територији саме Двојне монархије, Ивић каже:

„…Ипак је крајем 1915. године постигнута начелна сагласност о укидању ћирилице, али је наредба о томе објављена тек кад је наступила повољнија војна и политичка ситуација, тј. када се Макензенова офанзива у јесен 1915. успешно развила…“

Он ту не наводи директне податке, него наводи само једну индиректну референцу (мада је сигурно имао прилике да нађе аутентичне документе), и наставља наводећи још само једну индиректну референцу:

„Ускоро после окупације Србије, почетком 1916, ћирилица је и тамо забрањена у јавној употреби…“

У складу са “братством-јединством“ у СФРЈ, Ивић на то радосно закључује:

„… Тако су се Срби први пут у својој историји нашли у ситуацији да у међусобном општењу широко употребљавају латиницу, а готово цело подручје српскохрватског језика да се служи истом азбуком…“

Овде се заиста намеће снажан утисак да се један кетман заборавља, и почиње да пати од “стокхолмског синдрома“, као, што је уосталом био случај и са највећим делом његовог еснафа.

Андреј Митровић, говорећи о настави у школама у Србији под аустроугарском окупацијом (нажалост, опет без навођења – овога пута чак ни индиректних референци), каже:

„ Настава је била потпуно политички и идеолошки обојена, па је ћирилица одстрањена из наставе, а деца су учила и писала само латиницом; ћирилица је била у употреби једино у верском делу наставе за православне ученике. Веома се пазило на то да уџбеници буду штампани латиницом… … наставни кадар у основним школама чинили су аустријски подофицири, а изузетак су представљале само две учитељице. Касније је било све више цивилних наставника који су делом узимани из редова домаћег становништва, а делом доведени из Аустро-Угарске“.

“Веома се пазило“? Како се то пазило? Можда уз љубазне и добронамерне савете? Аутор се не упушта у објашњења – у 1980-им годинама то није било “политички коректно“.

Може се само замислити каквим су све духовним отровима српска деца окупиране Србије била индоктринирана… али – то им је у каснијем животу, говорећи “прагматично“, ваљда добро долазило у оквиру интегралног југословенства епохе Карађорђевића, и ондашње пароле “Брат је мио које вере био“, као и позније – Брозове епохе са “братством-јединством“. Јер, тој и доцнијим генерацијама у Србији је такав “прагматизам“, нажалост, био препоручљив. Једина фалинка је била што су то једино Срби гутали и наивно прихватали у будућим “југославијама“.

Званичне одлуке аустроугарских окупатора о српској ћирилици и српском језику

Донедавно ми није успевало да нађем званичне окупаторове одлуке по питању језика и писма. Ипак, у Архиву Србије у Београду, у службеном листу аустроугарске војне управе (“Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”) – слика 1, се наилази на неколико релевантних окупаторових уредби које су имале директно законско и извршно дејство.

Слика 1: Заглавље окупаторског службеног листа

Једна од њих (број 16: Verordnung des Armeeoberkommandanten vom 5. Mai 1916, betreffend die Beaufsichtung von Druckwerken) односи се на надзор над штампаним стварима: књигама, периодици и „било чему што се умножава штампарским машинама, и другим механичким, као и хемијским средствима“. Ту се, у § 3 (обавеза добијања одобрења – Bewilligungspflicht), изричито каже да се штампање (умножавање) било чега ћириличним словима може вршити једино на основу одобрења добијеног од аустроугарског “Војног гувернмана“.

У следећем, § 4, говори се о увођењу “Обавезног примерка“ (Pflichtexemplare) и наређује да се одељењу за цензуру при Војном гувернману, морају предати три примерка, 24 сата пре пуштања у промет за периодику, а за друге публикације – ако је тираж мањи од 100 примерака – три примерка три дана пре, а ако је тираж већи, онда 8 дана пре пуштања у промет.

Штета је што се данас не зна где су се ти обавезни примерци обрели (мада, како ћемо видети на основу сачуваних података, тога није много могло бити ) после протеривања аустроугарског oкупатора са територије Краљевине Србије.

У уредбама/наредбама бр. 17, односно бр. 18, које се односе на поштанске чекове, односно упутнице, јасно се види да је окупаторска власт забранила не само ћириличне штампане ствари, него и испуњавање руком формулара и адреса: за чекове се одобрава испуњавање на немачком (за Будимпешту и мађарском), или српско-хрватском језику, али у том случају испуњавање мора бити латиничним штампаним словима.За поштанске упутнице се наређује да износи, као и адресе пошиљаоца и примаоца смеју исписати и на српско-хрватском језику, али и то само латиницом, штампаним словима, а „да се кратке опаске, као што су `за рачун….` , `за књижење са…“ и слично, смеју са леве предње и задње стране исечка написати и ћирилицом“.

Занимљиво је да се у овом званичном тексту аустроугарских окупационих власти потпуно избацује име српског језика, и – колико ми је познато – први пут званично убацује назив језика као “Serbo-kroatisch mit lateinische….” (српско-хрватски језик, латинично писан). Тај назив језика без спецификације писма је кроз историју дуго незванично постојао и еволуирао у разним облицима у круговима (углавном јужнословенских) језикословаца, али изгледа да је овом приликом по први пут уведен и у званичну управну терминологију (тада окупиране) Србије? У сваком случају, он је од тада заживео, па је у другој половини XX века, под југословенским комунистима, потпуно поништио име српског језика, а да парадокс буде већи – по некој инерцији, Српска академија наука и уметности (САНУ) и данас наставља вишегодишњи пројект састављања и издавања следећих томова речника тог непостојећег језика (speaking of Science Fiction – if you know what I mean?).

Иначе, када смо већ код овог енглеског уметка – постоји и један врло информативан рад на енглеском језику о еволуцији назива “српскохрватског“ језика кроз историју. Аутор је амерички лингвиста словеначког порекла Rado L. Lencek, а – на енглеском језику (куриозитет!) , издала га је Матица српска из Новог Сада, 1976. године.

Свакодневица и културни живот под аустроугарском окупацијом

Живот у Србији под аустроугарском окупацијом је детаљно описан у докторској дисертацији Божице Б. Младеновић, која је изашла и као посебна монографија. У поглављу “Културни живот“ она наводи судбину ћириличних српских књига, цитирајући запис једног савременика окупације: „Српска књига била је окупаторским властима опасна исто тако као и ватрено оружје… Све српске књиге, све ћирилицом штампане, однесене су. Ваљда се и оне рачунају у ратни плен.“ Аутор даје детаљан опис о прекиду рада свих издавачких предузећа, одузимању типографских слогова, конфискацији српских књига из књижара и о њиховом затварању, као и конфискацији српских књига – чак и из приватних домова широм Србије, о покушајима оживљавања културног живота од стране неких Срба, а помиње и издавање јединих дневних новина које су се звале “Beogradske Novine”, наравно – хрватском латиницом, на хрватском језику (штампале су се чак и са ондашњим латиничним хрватским “gj“ – што је требало да буде еквивалент српском “ђ“ ), и са културним подлистком “Avala”.

У тој монографији се помињу и свега три непериодичних издања (књига) изашлих у периоду 1916-1917. у окупираној Србији – наравно, штампаних, опет, на хрватској латиници:

–         Kalendar za prostu 1917 godinu (Štamparija Vojno-Generalnog Guvernmana, Beograd);

–         Borisav Stanković: Nečista krv, Moderna Knjižnica;

–         Borisav Stanković: Božji ljudi; Према Б.Миланковић: прва “српска“ књига која је добила дозволу за продају, 3.000 примерака (??).

Нажалост, у систему COBISS.SR се ове књиге не могу наћи ни у једној библиотеци у Србији. Нема их ни у окупаторским националним библиотекама: Националној библиотеци Аустрије, Беч; Националној библиотеци Мађарске, Будимпешта; Националној и свеучилишној књижници Хрватске, Загреб – у овој последњој нема првог и трећег наслова, али други наслов постоји. Међутим, види се да он уопште није ни био издат у Београду, него у Загребу 1917, јер је његов издавач уствари био загребачки. Што се тиче трећег наведеног наслова, он је можда и добио дозволу за продају, али је питање да ли је у продају уопште пуштен.

Погледајмо сада шта је од издања у окупираној Србији забележено у систему COBIS.SR за 1916. и 1917. годину (Табела 3):

Сваки коментар резултата на табели 3 је, очигледно, сувишан.

„Немачки коњ је културнији од српског професора“

Др Славка Михајловић је провела све време аустроугарске окупације у Србији – углавном у Београду – и оставила сажет, речит дневник о том ужасном времену и приликамa.

Мада ми није успело да нађем званичну наредбу окупатора о обавезном уклањању свих фирми у Србији исписаних ћирилицом – запис гђе Михајловић од 25. маја 1916. године недвосмислено сведочи да је таква наредба донета, и то у истом временском периоду када је донета и већ наведена званична окупаторова наредба о забрани издавања ћириличног штампаног материјала. Госпођа Михајловић бележи:

„25. мај 1916.

Данас је непријатељска полиција поскидала све старе фирме и наредила да се испишу нове, латиницом.

Поподне су ми два мађарска полицајца наредила да заменим ћирилицом исписану моју лекарску таблу.

Полиција врши преглед станова и све боље собе реквирира за официре.“

Иначе – опште држање окупаторских војника према поробљеном српском становништву се најсликовитије огледа у њеном запису од 16. октобра 1918. г. (и то свега 4 дана пре ослобођења Београда!):

„… Неки су Немци увели коња у стан једног професора и привезали га за клавир. Кад их је професорова супруга замолила да коња уклоне, смејали су се, говорећи: „Немачки коњ је културнији од српског професора!….“

Привремени повратак на нормално стање

Београд је ослобођен 20.10.1918 године.

Већ 1.11.1918. управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић, издао је следећу наредбу:

„Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.“

Та наредба је (тада) извршена.

Правац којим се ствар српске ћирилице касније жалосно одвијала, већ сам описао.

Где је ћирилица данас?

Где је ћирилица данас – што се издаваштва тиче, види се из (поновљених) података са табеле 2:

 

Овде је нарочито потребно скренути пажњу на даље опадање представљања ћирилице (2010 : 2011) – како код књига, тако још и више у периодици.

Што се присуства ћирилице у осталим видовима јавног живота и комуникације у Србији тиче (натписи и титлови на телевизији, филму), имена улица и путокази, рекламе и фирме, мирне душе се може рећи да је оно маргинално (ако је једва и 10%). Куда (и да ли) даље?

Сходно уставу Републике Србије[24], његов Члан 10 гласи:

„Језик и писмо, Члан 10.

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.

Погледајмо сада шта о томе каже о Закон о службеној употреби језика и писама[25], чији Члан 4 гласи:

“Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом. У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом.“

Како сад разумети ово (највероватније намерно амбивалентно) формулисање “поред ћириличког и латиничким писмом“? Да ли се поред (обавезног?) ћириличког натписа то исто може исписати и “latiničkim“, или је законом остављен слободан избор – pa piši kako voliš? С друге стране, у истом члану закона аподиктички стоји: “… део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Зашто, и на основу чега се овим Законом забрањује исписивање ћирилицом текста дела који се користи као знак? Шта би то требало да значи?! Да ли је то нека врста повампиривања оне аустроугарске забране ћирилице из времена окупације Србије?

Овај члан 4, овако како је формулисан, можда баш намерно омогућава и олакшава даље потискивање српске ћирилице.

Питање даљег опстанка и евентуалног опоравка положаја српске ћирилице у Србији уопште није језикословно (лингвистичко) питање. То чак није ни превасходно политичко питање! То је искључиво политичко питање – јер, српска ћирилица је била и остаје један од најбитнијих камена темељаца српског националног идентитета. Она баш зато и јесте предмет сталних, вишедеценијских директних, као и подмуклих “колатералних“, напада разних “пријатеља“ српског народа. Због тога је – у овом предизборном периоду, 2012. године у Србији – од кључне важности да они којима је стало до српске ћирилице свим српским политичким странкама отворено поставе питање са захтевом да оне јавно и недвосмислено изнесу свој став према српској ћирилици и њеном положају у јавном и културном животу Србије.

Ако се сада,у предизборној кампањи 2012. године, а после избора да и не говоримо, док се очекују снажни спољни и унутрашњи притисци за промене Устава Републике Србије (а и питање језика и писма ће неизоставно бити подложно тим притисцима), ништа не предузме – биће касно за српску ћирилицу.

Василије Клефтакис

понедељак, 19. март 2012.

 

 

—————————————————————————————————————————

 

В. Клефтакис: Затирање српске ћирилице – план или случај

 

 

 

 

Ако би се један универзитетски образован грађанин Србије, који је неким чудом заспао почетком 1912. године, као српска верзија Рип ван Винкла (посрбимо му име – нека буде у скоро дословном преводу: Родољуб Пужић), и пробудио се – не после 20 година као Рип, него после 100 година – у 2012-ој години, имао би и чему да се у Србији начуди. Као образован човек, он је 1912. године познавао аутомобиле и возове, авионе, телефон и телеграф, читао новине и илустроване часописе, ишао у биоскопе, куповао по тадашњим модерно опремљеним радњама… Све садашње, савремене, модерне, верзије ових ствари га не би запањиле. Брзо би схватио да је то последица техничког усавршавања, модернизације, прогреса и обрадовао би им се – али једна ствар би га запањила и изазвала крајње мучан утисак: откуд толика поплава „latinicе“ у Србији?

Где је нестала српска ћирилица… и зашто? Он, у Србији 1912. године, није могао да запази ниједну књигу, новину, часопис, плакат, штампане на латиници у тој земљи. Данас, у 2012-ој години, шетајући, на пример београдском Кнез Михаиловом, Родољуб не би видео ниједну ћириличну фирму, а морао би се јако помучити док на киосцима и у излозима књижара пронађе неки ћирилични наслов! Он, наравно, није могао ништа знати о томе да је Србија од краја 1915. до краја 1918. године била окупирана од стране Аустроугарске, која је забранила ћирилицу – а када би то знао, онај призор у Кнез Михаиловој улици га не би запањио: само би са сетом помислио да аустроугарска окупација још увек траје! Уосталом, ко зна?! Његовог модерног српског парњака по образовању, ове, 2012. године, то преовладавање „latinice“ уопште не би зачудило. Он га чак не би ни запазио. Још су се његови деда и отац, постепено препарирани од лукавих и мудрих – и не баш увек нежних политичких, полицијских и језичких „спин доктора“ – навикли не само на појаву него и на све већи продор „latinice“. Убедили су их да је ћирилица застарела, да је она одлика назадњаштва и мрачног национализма, да је употреба „latinice“ добра, лепа и корисна – јер и она је наводно српска, она наводно олакшава комуникацију са модерним светом, наводно олакшава учење страних језика, наводно олакшава оријентацију страним туристима – и шта све наводно не – и све то само наводно лепо и фино.

Покушајмо да помогнемо Родољубу, да и он схвати о чему се ради(ло) – да заједно погледамо шта се то све током протеклих 100 година збива(ло) са ћирилицом у публикацијама у Србији.

Ја нисам ни школовани философ, ни језикословац, ни библиограф, него само обичан лекар и зато сам неук – не знам како треба водити дубокоумна философско-лексичка истраживања и излагања. Али, пошто имам доста искуства у медицинском истраживању, описивању болести и медицинским публикацијама, ја ћу се у даљем излагању држати принципа излагања као код изучавања неке заразне болести, што ово, по мом мишљењу, и јесте.

Уз свест да још не постоји свеобухватна библиографија објављених текстова на територији Србије за период 1912-2011. на српском језику, у раду се морало ограничити на – као најбољи расположиви извор података – податке са сајта Народне библиотеке Србије (www.nb.rs), одељак «Каталози/е-извори», и преко Узајамне базе података (COBIB.SR) – „Узајамна библиографско-каталошка база података, 2.373.977 записа“ – вршити истраживање о броју расположивих података, одвојено за категорију „књиге“ (непериодична издања), као и за категорију „серијске публикације“ у даљем тексту: периодика (новине, часописи и сл.) за текстове објављене у различитим временским одсечцима на српском језику, на територији Србије – како на ћирилици, тако и на „latinici“. Разлози за стављање „latinicе“ под знаке навода су изложени у одељку „Дискусија“. Истраживањем је тако (према стању средином децембра 2011. г) обухваћено 509.973 наслова књига и 21.543 наслова периодике објављених у Србији на оба писма у периоду 1912-2011. године.

————————————————————————————————————————-

Ради лакшег увида у ритам потискивања ћирилице у периоду комунистичке владавине, као и у садашњем демократском периоду, они подаци који су детаљно дати у табелама дају се сумарно и у облику два графикона. Они, уколико се настави садашњи тренд, прогнозирају нестанак ћирилице 2050-2060. године:

 

 

Графикон 1: Процентуално учешће ћирилице и „latinice“ у издавању књига у Србији 1912-2011.

 

 

Графикон 2: Процентуално учешће ћирилице и „latinice“ у издавању периодике у Србији

 

 

– Резолуција Информбироа 1948. г, са свим последицама по унутрашњу политику у ФНРЈ;

– Непознатог датума 1950. године, у сусрету са америчким амбасадором Џорџом Аленом, југословенски министар просвете (Родољуб Чолаковић?), на амбасадорово питање: „Па, ако толико желите да се одвојите [од Стаљина/СССР], зашто не кажете да ће се школовање обављати ћирилицом и латиницом, и да ћете постепено елиминисати ћирилицу, како бисте показали да сте раскинули са Русијом?“, одговорио је: „Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу, и то ће постепено, на дуже стазе, само од себе довести до тога.“ [елиминације ћирилице], што је доказивало да је то његова политика на дуже стазе у односу на овај проблем.

– У разделу 1954-1962, дошло је до „Новосадског договора“ (10. 12. 1954. г) a већ током 1958, по први пут у историји, у Србији je објављено више „latiničnih“ (1356 [50,7%], од ћириличних 1317 [49,3%]) издања књига. За периодику до тога је дошло у истом временском разделу, када је 1959. године објављено чак 61,6% „latiničnih“ наслова! То је, несумњиво, била погубна резултанта ефекта, засад недокументоване, политичке одлуке комунистичких властодржаца, коју је америчком амбасадор Џорџу Алену поменуо министар културе (Р. Чолаковић?), као и „Новосадског договора“, који је, такође несумњиво допринео ефикасном извршавању поменуте одлуке.

Период 1963-1991, би се, за разлику од претходног (круте комунистичке диктатуре), могао условно сматрати нешто блажим и назвати периодом ауторитарне комунистичке владавине – али, како цифре показују, то је и период у коме је дошло до најдубљег пада ћириличног издаваштва.

Током овог периода је било много значајних политичких процеса и потреса који су сигурно утицали на даље потискивање ћирилице:

– Од почетка временског раздела 1963-1972, траје незадржив пораст и превласт броја латиничних над ћириличним књигама у Србији. Титово анатемисање српског „анархо-либерализма“, пропраћено чисткама у политици, привреди и култури (26. 10. 1972), сигурно је допринело даљем порасту „latiničkih“ издања, јер је ћирилица била жигосана као „националистичка“, па се заступање ћирилице као писма могло врло неповољно одразити на каријере оних који су били на одлучујућим положајима у издаваштву. Име (и не само оно) државе ФНРЈ се 7. 4. 1963. мења у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). Тада је већ целокупна државна-цивилна и војна администрација била писана искључиво „latinički“, такве су биле и регистрације моторних возила, сви саобраћајни знаци, велика већина табли са уличним именима, сва лична документа, писана комуникација органа власти са грађанима, сви титлови на страним филмовима, сви натписи на телевизији… Становништво Србије је на тај начин било систематски уроњено у дубоко „latiničkо“ море, што је временом директно утицало на његову свест и подсвест.

 

– У разделу 1973-1982, Тито са својим трабантима, током 1974. г, после обрачуна са српским „анархолиберализмом“, намеће нови Устав, који је широм отворио врата центрипеталним, сепаратистичким тенденцијама комунистичких олигархија појединих саставних делова СФРЈ. Сам Тито, после дуготрајне болести, умире 4. 5. 1980, остављајући за собом подељене комунистичке олигархе – своје потенцијалне „наследнике“ – у огорченој закулисној борби за његово наслеђе. Учешће ћирилице у издаваштву Србије пада све ниже.

– Раздео 1983-1991. од посебног је интереса за злехуду судбину ћирилице у Србији у оквиру СФРЈ. У њему ћирилица пада на свој историјски минимум – у књигама на 33,7% , а у периодици на 44,5%.

То, међутим, нису апсолутни рекорди суноврата ћирилице. Даљом анализом тог периода, може се видети да је срамни, апсолутни минимум учешћа ћирилице у издањима књига икада у Србији, забележен 1988. године: 31,2%, док је код периодике то било 1987. године (36.6%). У Србији је тада само један од три текста био штампан на српској ћирилици!

 

————————————————————————————————————————

 

Треба свакако напоменути да је у неким круговима српске интелигенције све то (а  далеко од тога да је било само то) ипак изазвало известан отпор. Он је био, између осталог, изражен у припремама Меморандума САНУ, који је требало да буде стратешки програм српске интелигенције за афирмацију српских националних интереса. Делови његовог недовршеног нацрта су (провокацијом, чијом?) били објављени и у неким дневним листовима у Србији (нпр. „Вечерње новости“, 24/25 септембра 1986. г), што је изазвало буру негодовања српског комунистичког, а поготово несрпског комунистичког, а и некомунистичког политичког и културног естаблишмента у СФРЈ;

– Формални распад СФРЈ, после дуже агоније почиње 25. 6. 1991. у Словенији – чему ускоро следе крвави грађански ратови у Хрватској и БиХ.
У немирном, драматичном, периоду 1992-2000, под утицајем даљих политичких промена, дошло је до буђења коматозне српске националне свести код интелектуалаца, што се делом одразило и у упадљивом порасту учешћа ћирилице, која је у том периоду надмашила „latinicu” – како код књига (60,5%) тако и у периодици (56,1%). To је, како ћемо ускоро видети, било само привременo. У свему томе су и западне санкције (1992-1996) против Србије због грађанског рата у БиХ, као и санкције у вези са ситуацијом на Косову (1997-октобра 2000), а и НАТО-агресија са бомбардовањем Србије током 1999. били од знатног утицаја као фактор који је провоцирао српски протест и пркос.

Ако се посматра по годинама, види се да је, што се ћириличних књига тиче, током 1996. достигнут њихов максималан пораст (62,7%), а код периодичних издања је то било већ у 1993. години (62%). Како је време одмицало, и како су се појачавале активности западних специјалних служби у оквиру мера специјалног рата против Србије (регрутовање, обука и финансирање „невладиних“ организација новопеченог „грађанског друштва“), тако је и током овог периода започело опадање учешћа ћирилице у српском издаваштву – које је током 2000-е године за књиге опало на 57,7%, док је пад ћирилице код периодичних издања тада отишао чак до 46,3%.

Табела 6 приказује стање током периода 2001-2008. године. Државне форме су се мењале: СЦГ је егзистирала од 4. 2. 2003. све до отцепљења Црне Горе 3. 6. 2006, од када је Република Србија остала сама.

Током овог периода ћирилица се у Србији једва одржавала у минималној предности (50,7%), док је у периодици до краја тог периода већ опала на свега 37,8%. Увелико је задувао нови политички безалтернативно-еурофиличарски ветар који још увек не јењава. За подобне особе су се отвориле касе „невладиних“ организација и разних страних фондација, па су се и истакнути српски интелектуалци, верни својој традицији петлова-ветроказа, почели „адекватно“ сврставати према укусу западних спонзора, што је све имало даље директне негативне последице по ћирилицу.

Последњи посматрани период, 2009-2011, издвојен је, јер је током њега власт у Србији прешла у руке коалиције око Демократске странке – у току ког периода, и у области издавања књига у Србији, учешће ћирилице поново пада испод 50%, и у издаваштву књига и периодике се враћа на ниво од пре 53 године (1959. г). Синови и унуци комуниста – данас још увек на власти у Србији – настављају дела својих предака. Скоро да би се могао – нажалост, сада у циничном смислу, цитирати стих чика Јове Змаја:

„Где ја стадох — ти ћеш поћи!“
„Што не могох — ти ћеш моћи!“
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!“
„Што ја почех — ти продужи!“

Тај негативни тренд ће се, без адекватног делања истинитих и искрених наследника чика Јове Змаја сигурно наставити. Они зато не би смели да забораве и наставак горњег цитата: „Још смо дужни — ти одужи!“

Што се мене тиче, ја сам већ раније изнео своје аргументе против употребе „latinice“ у српском језику, па их зато овде нећу понављати.

Закључак

Да останемо на принципима медицинског чланка, јер сматрам да се ради о болесном феномену:

Прогноза: У данашњој ситуацији, положај ћирилице у Србији се вратио на онај исти жалосни ниво на коме се налазио у комунистичкој диктатури, 1958-1959. године.

Истина, данас је положај српског језика и писма у важећем Уставу наизглед снажан – али, осим делимичног спровођења његових одредби у државној и локалној администрацији, то остаје мртво слово на папиру. Довољно је само осврнути се око себе, и затим погледати (намерну?) амбивалентност у односу на ћирилицу и аподиктичну афирмативност према латиници у истом члану Закона о службеној употреби језика и писама (Члан 4): „Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом. У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Како разумети оно „поред ћириличког и латиничким писмом“? Да ли се поред (обавезног?) ћириличког натписа то исто може исписати и „latiničkim“, или је законом остављен слободан избор – pa piši kako voliš? С друге стране, у истом члану закона јасно стоји: „… део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Лепо и transparentno, a Бога ми и edukativno, зар не?

На оправдано питање које је поставио Љубиша В. Јовановић у свом недавном чланку „Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању?“, данас у (још увек привременом?) недостатку писмених доказа-докумената о одлуци комунистичких властодржаца о таквом плану, одговор би се могао дати и на основу цифара изведених из проучених података базе COBIB.SR:

– У поређењу са 1945/1946, проценат књига штампаних ћирилицом у Србији, на српском језику, се скоро преполовио: са 84,6% 1945/1946, у 2011. је био 46,3%, док се проценат ћириличних новина и часописа (периодике) више него преполовио: са 72,7% је пао на 30,3%.

Уз помоћ здравог разума, одатле следи: „Ако се то гега као патка, кваче као патка, изгледа као патка – онда мора да је патка“.Дакле: Да! Такав план (мора да) је постојао, јер се његови ефекти виде свуда око нас. Уколико се садашњи тренд настави, може се са доста сигурности прогнозирати нестанак ћирилице око 2050-е године.

Терапија: За оздрављење положаја ћирилице неопходно је да постоје воља државе да се он поправи, као и инструменти за њено адекватно спровођење (јасни, недвосмислени закони и санкције за њихово кршење), јер то уопште није, и никада није ни било, језикословно, него искључиво политичко питање. Једини проблем је: а шта је воља државе Србије?

Е, Родољубе, Родољубе (са почетка овог текста) – можда није ни требало да се пробудиш?

Василије Клефтакис

Извор: културнаполитика

Updated: 23/05/2012 — 05:26

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: