Рат за Арктик и руски пут ка миру

Према прогнозама утицајног америчког Савета за међународне односе (Council on Foreign Relations), борба за минералне ресурсе Арктика може у XXI веку довести до хладног рата нове врсте, различитог од сучељавања у двополарном свету ХХ века. У последње време, час на Западу час на Истоку, различите политичке снаге све чешће покрећу питање претварања Северног морског пута, који је под контролом Русије, у транзитну магистралу под транснационалном управом.

Арктички суседи Русије из Америке (САД, Канада) и Европе (Данска, Норвешка) у ХХ веку су освајали само обалу Леденог океана. Међутим, чим се испоставило да је Арктик право врело сировина, драгуља и метала, у борбу за његов континентални плато улази све више заинтересованих, чији број знатно надмашује формат „арктичке петорке“, а међу њима нису само државе него и транснационалне компаније (ТНК).

Ресурси Арктика заиста су упечатљиви. Тамо је око 25% светских залиха угљоводоника. Према прорачунима геолога, готово четири петине свих енергената тамо чини природни гас. Сем тога, руска арктичка територија може да садржи преко 560 млрд. барела нафте, што је готово 2,5 пута више од залиха нафте Саудијске Арабије! На Арктику су и богата налазишта дијаманата, злата, платине, калаја, мангана, никла, олова, бакра, титана, угља… Лавовски део тог блага налази се на руском континенталном платоу. И кључ за сва та богатства представља Северни морски пут.

Данас су за арктичке залихе заинтересовани многи: Американци, Норвежани, Финци, Швеђани, Данци, Канађани, Исланђани, па чак и Јапанци, Корејанци и Кинези! Азијци, чије земље су, благо речено, далеко од Арктика, ударнички граде савремене ледоломце. Не чекајући њихово поринуће 2013. године, Кинези већ сада енергично проучавају поларну зону Арктика на ледоломцу „Северни змај“, купљеном од Украјине. У међувремену Европљани и Американци могу да се потуку и испровоцирају први сукоб приполарних држава на граници између Данске и Канаде. Због мајушног острвцета Ханса, смештеног у леду северозападног пролаза који спаја Атлантски и Тихи океан, а који никако не могу да поделе већ тридесетак година.

Символични рат застава, које су европске и прекоокеанске експедиције заредом побадале на острву, већ стиче опасне облике. Данци су прво на острво упутили арктичке патролне бродове краљевске ратне морнарице, и званично протестовали против искрцавања канадског министра одбране на спорну територију. Затим је њихова влада одобрила план стварања обједињене Арктичке војне команде током 2011-2014. године, стварања војне базе на северу Гренланда и формирање Арктичке групације снага за реаговање. Канађани су, са своје стране, извели армијске ратне вежбе на северном приобаљу и саопштили да стварају арктичке војнопоморске снаге, у које улази 8 ратних бродова „ледене класе“. Њихови суседи су у међувремену на Аљасци распоредили 24.000 војника армије САД…

Американци могу да претендују на део Арктика на рачун Аљаске само формално, али не и правно, пошто се Вашингтон није прикључио конвенцији ОУН о поморском праву из 1982. године. Уосталом, у било ком случају, чак и ако ствар дође до поделе Арктика, САД би могле да претендују само на релативно мали сектор. То је премало за „једину глобалну велесилу“. Зато Вашингтон све чешће предлаже „интернационализовање“ арктичких ресурса и приступ за ТНК и велике међународне компаније. Попут чувене компаније Шел (Shell) која се наканила да експлоатише ресурсе Арктичког континенталног платоа, не хајући за то што ће се опасна нафтна грозница коју подстиче и могуће изливање нафте крај обала Аљаске разорно одразити на екосистем полуострва, а последице хаварије биће немогуће отклонити.

Није случајно што активисти међународне еколошке организације Гринпис, који су се пре неколико дана приковали за дизалице на палуби ледоломца компаније Шел у знак протеста против пробних бушотина те компаније на Арктику, обраћају пажњу читавог света на: 1) непредвидивост временских услова, 2) ниске температуре и 3) удаљеност од обале, што вишекратно отежава радове током врло кратког лета и практично онемогућава отклањање цурења.

Скандал са Гринписом изразито показује да међународне компаније, као и поједине државе, у арктичком питању гледају само сопствени корпоративни или уско национални интерес, често супротан интересу светске заједнице у целини, а уз то је међусобно искључив, пошто нико не воли конкуренте. Премда, уосталом, постоји једно питање око кога су ловци на арктичко благо брзо почели да налазе заједнички језик – то је питање „интернационализовања“ Северног морског пута.

Дотично „интернационализовање“, као и активност компанија захваћених нафтном грозницом и тражење могућности за преиспитивање статуса арктичких мореуза као унутрашњих вода Русије, условљено је, пре свега, ударним вестима јавних гласила о наводно предстојећем глобалном отопљавању и, следствено томе, ослобађању од леда знатног дела мореуза који спајају Ледени океан са Тихим и Атлантским.

Занимљиво је да се, према подацима Савезне агенције за поморски и речни саобраћај Министарства саобраћаја Русије (што се поклапа са предвиђањима стручњака Арктичког и Антарктичког института), до 2025. године на Арктику очекује смањење а не повећање температуре! И то најмање за пола степена. Услед тога може доћи до повећања, а не отапања, леденог покривача арктичких мора за 1,2-1,6 милиона квадратних километара (територија приближне величине као три Француске). Та предвиђања у целини одговарају и тенденцији опсежних колебања климе на Земли, која је сада у такозваном четвртом топлотном врхунцу, после чега неминовно следи природно захлађење.

Међутим, чак ни то не смањује занос појединих држава, које покушавају да за притисак на Русију искористе политичке, правне и информационе полуге. Оне финансирају еколошке и етничке организације које лобирају разматрање у структурама ОУН-а и ЕУ тематику „гажења“ права „малобројних народа Севера који немају сопствену државност“ од стране руског бизниса (који се, пре свега, бави нафтом и гасом, сечом шума и саобраћајем). Истовремено, западна гласила покушавају да прикажу Русију као земљу неспособну да с еколошког становишта безбедно експлоатише Арктик и контролише његову територију и морске путеве.

Међутим, за Русију је опасно и недопустиво да по том питању испољи слабост, а тим пре да изгуби контролу над Арктичким водама. Као прво, због огромних природних богатстава континенталног платоа. Као друго, због стратешког положаја. Ледени океан је место одакле се могу лансирати крилате ракете на Русију и истовремено пресретати њене стратешке ракете.

Својевремено је Совјетски Савез, буквално већ првих месеци свог постојања (1922-1923), између осталог и из тог разлога започео бурно освајање Арктика успешно изведеним експедицијама, које су припремиле тло за директне руте Северним морским путем, а затим га из године у годину стварао као целовиту и поуздану саобраћајну комуникацију с развијеном инфраструктуром.

Улагања у Северни морски пут вишекратно су се исплатила и оправдала. Па и у годинама Великог Отаџбинског рата, када је њиме с истока на запад прошло 130 конвоја. Управо зато су се после рата тамо појавили совјетски ледоломци на атомски погон, атомске подморнице, научноистраживачке базе, индустријска постројења, врло жива морска пловидба и стратешка Северна флота.

Затим је услед горбачовске „перестројке“ буџетско финансирање Северног морског пута смањено 12 пута. Смањен је обим превоза. Почели су да одлазе људи… Свесна постојећих потешкоћа, Русија је не једном предлагала земљама „арктичке петорке“ тешњу сарадњу на бази њихових природно-географских предности путем активнијег инвестирања у развој те жиле куцавице Арктика (проблем Северног морског пута разматран је у сличном кључу, на пример, новембра 1999. у Ослу на међудржавној конференцији).

На седници Савета Баренцовог мора/Евро-Арктичког региона, одржаној у Норвешкој, руска страна је предложила концепцију саобраћајног коридора „Исток – Запад“, који Северни морски пут претвара у међународну магистралу, конкурентнцију од јужнијих траса. Тај пројекат је свакако уносан за све потенцијалне земље-учеснице, и то из низа разлога.

Први је замашност. Северни морски пут је, уз одређене инвестиције у његову инфраструктуру, способан да споји економске полове планете у Западној Европи, Северној Америци и Југоисточној Азији.

Други је безбедност. Јужним трасама прете не само олује, него и чувени сомалијски гусари, који отимају бродове. А Руски Север гарантује безбедност саобраћајних токова од потенцијалних терориста, између осталог и својим високим географским ширинама.

Трећи су тарифне стопе за коришћење водне магистрале. Занимљиво, чим је тема Северног морског пута постала актуелна, директор управе Суецког канала Абел Ибрахим изјавио је о спремности да их знатно снизи, само што не рече како – јер, на пример, премије осигурања бродова који пролазе кроз Суецки канал порасле су 10 пута, и то не зато што се то њему прохтело већ због гусара.

Четврти је добитак на времену. Од Мурманска до Шангаја кроз Суецки канал може се стићи за 42 дана, а по Северном морском путу – за 22.
Пети је добитак у растојању. Северни морски пут представља најкраћи водени пут дуж мора Леденог океана између Далеког Истока и Европе. Северни пут од Шангаја до Хамбурга краћи је од јужног за око 6.400 км.

Шести је уштеда на гориву. Захваљујући мањем растојању поприлично се смањују трошкови горива.

Седми су руске луке. Мурманск је „капија Арктика“, а Петропавловск-Камчатски, који има погодан залив који се не леди и навигацију током целе године, има врло повољан географски положај, који му омогућава да постане велико саобраћајно чвориште Северног морског пута између Европског и Азијско-Тихоокеанског региона.
Осми су руски ледоломци. Сасвим може испасти да очекивано глобално отопљавање и топљење арктичког леда представља пропагандни блеф и „патку“, а Русија још увек има најбољу флоту ледоломаца на свету.

Извор: „Фонд стратешке културе“

Извор: српска ру

Updated: 22/05/2012 — 23:31

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: