Сибир је то…

Постоји једна прича, испричана давних дана на једном форуму…

Спада у најлепше које сам икада прочитала…

Прича се зове „Сибир је то…“, а написао ју је „Websy“.

Давно је Websy обећао да ће ову лепу причу довршити, да ћемо је уобличити у књигу. Али је нестао..ко зна где.. Вероватно негде далеко..у хладном Сибиру…

Ја и даље чекам наставак, тражим сличну књигу у Русији, ње нема….али не губим наду да ће се Websy једном вратити у топлије крајеве и завршити своје свето дело….

Ако га неко познаје, нека му пренесе поруку…или ако случајно он сврати на ово место, нека се јави…Прошло је десет година, а ја се овој његовој причи тако често враћам.

Сибир је то…

wебсy – Нов 19, 2002

Па не знам да ли ће ово неког да занима али бих да вам испричам мало о Сибиру.

Занима вас?

Па да почнем онда полако…

Кренули смо из Београда, датума другог маја, био је прелеп пролећни дан. Лет, као и сваки међународни лет до Москве, за два и по сата слећемо у Москву на аеродром Шереметјево, тамо ме чекају и одмах возе даље, дуго, скоро 100 километара даље, где се налази други Московски аеродром за унутрашњи руски саобраћај под именом Домођедово. Тамо се укрцавам у авион који лети правац Сибир, место Јакутск, седам хиљада километара далеко од Москве. Далекоооо али шта је ту је, крећемо и полећемо, летимо коро девет сати и напокон капетан авиона рече да се вежемо јер слећемо у Јакутск. Оно знате: „Драги путници, вежите се, температура у Јакутску је – 25 (минус двадесет и пет)“. А ја у мајици кратких рукава, па данас је други мај. Хехе, нема више европског мажења, а јакна ми је у пртљагу. Пешке из авиона до аеродромске зграде, ссмррззооо сам се, али и то некако прође.

Возе ме кроз град, а град – ГРАД, чуј мене! Све неке бараке са по којом стамбеном зградом на неким стубовима. Вишеспратнице, после сам сазнао, због тога што се лед подиже и да не би срушио зграду, прво се постављају на стубове десет метара дубоко, и изнад земље два метра, па тек онда прва плоча на коју се зида зграда. Чудо једно!

 Јакутск је главни град Републике која се зове Јакутија, по њиховом наречју Република Саха. Та руска република је велика три и по милиона квадратних километара и има само милион становника. Велика, чудна и хладна земља. Сам Јакутск има 150 000 становника, река Лена извире у јужној Јакутији а улива се у Северно море такође у Јакутији, а дугачка је 4500 километара. Лепа је Лена, права руска река, чудо једно. Јакутск је зими хладан, а зима почиње у септембру и завршава се у јуну. Најхладније је било у јануару… минус 67 степени, деца нису ишла у школу јер се до минус 60 иде у школу, пошто се то и не сматра хладноћом.

 Иначе, зими се река Лена смрзне служи као ауто пут. Заиста не шалим се, другог пута ионако нити има, осим земљаног до најближег града, удаљеног тачно хиљаду километара. Нема ни пруге, постоји само река Лена којом се лети плови, а зими се по њој возе камиони. Ма, прелепо!

Сибир – сама реч асоцира на хладноћу, јад и чемер, али има и лепоте у том Сибиру. Леп је он и како то обично бива – заволиш ту пустошију, а ни сам не знаш зашто. Хладно јесте кад је минус 50, али је ваљда дупло хладније када дуне северни ветар, он кости пробија, а дува да можеш да лежиш на њему.

Знате, Сибир није место за слабиће, Сибир је увек био место за праве мушкарце. Е, сад ће неки да се наљуте, али шта им ја могу кад је то тако. За праве – оне старинске мушкарце који имају топла срца, јер их само та срца у Сибиру греју. За оне, који умеју да воле, да пију и остало, ајд  да не будем вулгаран.

Постоји једна шала, која каже: „Је л знаш како се прави сибирски wц? Па узмеш две даске и један ексер, онда једну даску забијеш у земљу ….. у њу закуцаш ексер … па на тај ексер окачиш капут, а са другом даском тераш вукове“ Ххехе!

Умире се у Јакутску пуно, нарочито зими, и то највише они који попију мало више. Седну на снег, заспе и – готово.  Годишње се у Јакутску посмрзава преко 3 хиљаде људи. Зато им је градски превоз потпуно бесплатан, да би и они, који су све паре попили, могли да се врате кућама, ако су у стању, наравно. Али има и једна занимљива ствар око умирања у Јакутску. Која? Па то што се не сахрањује нико до пролећа, јер нема шансе да се ископа земља која је замрзнута до дубине скоро десет метара. Тако да их на пролеће покопавају јер је онда лакше разбити ледену земљу, а и на пролеће то раде динамитом.

Кад тамо неко пожели да види како му је изгледао прадеда, довољно је да га ископа, наћи ће га као новог јер је као у замрзивачу очуван.

Има у Јакутску свега и за појести и за попити – нарочито за попити, хехе.

Има и воћа и поврћа, али је скуууппоооо јако. Кило трешања је 35 долара, а кило купуса 5 – 7 долара. Скупо је зато што се све допрема авионима из разних крајева Русије, а највише из Москве.

Па шта раде људи у том Јакутску ?

Ваде дијаманте, злато, а нафту ни не гледају, а има је. Постоји једно језеро поред Јакутска, е па усред тог језера постоји извор нафте и на води плива дебео слој мазута. То мештани користе зими за грејање, долазе са секирама и секу тај смрзнути мазут и носе га кућама за ложење.

Идемо даље по Сибиру, односно Јакутску. Становништво Јакутска је шаролико, осим Руса и мало Украјинаца мештани су из три племена, Јакути , Бурјати и Чукчи. Личе на америчке индијанце , али имају косе очи, у ствари највише личе на ескиме. Чак су им и народне ношње сличне америчким индијанцима.

Какви су као народ? Веома су одани пријатељи, али и веома сурови, као и њихова земља на којој живе. Ево примера: за време Стаљинградске битке, кад су руске снаге већ посустале и почеле да се повлаче, генерал Жуков је пустио Јакуте у напад и они су средили Немце. Такође, први војници који су ушли у Берлин били си Јакути и тек после пет дана је ушла остала војска у Берлин.

Остали , мислим на Бурјате и Чукче, нису тако ратоборни ни сурови.

Е, па ајмо даље… живот као живот… свугде се људи сналазе, али Сибир је Сибир, нема шале. Зима кад дође, а ни лето баш није нека лепота, у ствари зими је лепше. Зашто? Па зими нема комараца и нема милиона мушица које лете и завлаче се у косу, уши, очи. Зграде имају по троје врата на улазу, прво уђеш кроз једна, па затвориш, па онда друга и тако редом, све је то због хладноће, али има једна страшна ствар а то је смрад у тим зградама, јер се седам месеци не луфтирају док траје зима. Са људима у тим зградама живе и пси и мачке, ма страшно.. Али издржава се, шта је, ту је. Иначе се ни староседеоци током зиме не купају, па је и то додатни парфем хехе, кад сам стигао приметио сам да ни један стан нема бојлер, нису ни чули, нити знали шта је то. Топлу воду имају централну, градску…. али је више нема него што је има, све оде на грејање. Јер, са зимом нема шале у Јакутску, најнижа температура измерена је пре неких петнаестак година, минус 85, е тада је како кажу било мнооогооо хладно.

Има у Јакутску и ресторана. Нема их пуно али има, сада више него кад сам стигао, онда их је било свега два. Седнем ја као прави први пут и наручим вотку. Кад, доноси конобар флашу од литре и чашу од два деци и ставља испред мене. Ја збуњен, шта је сад ? Али тамо је тако, хехе – или се пије или се не пије. Нема малих чашица ни мажења са кока колама и слично. Да, била је још једна врста пића, а то је коњак, из Грузије, фантастичан заиста. Сокова није било. Сада има свега колико хоћеш.

А жене… да их има, има их, и то много више него мушкараца. Јер, мушки умиру од алкохола, па је тако женска популација много већа. Има и Рускиња, али наравно, највише има локалних Јакутки и Бурјатки. Има их и лепих, заиста лепих, па и заљубио сам се био. Што се смејете? Јесам.

Већина становника живи у дрвеним кућама, а мање у зградама и становима. Те дрвене куће су приземне а има их и са једним спратом, знају те дрвене куће да потону, мислим кад се топи лед, јер нису на стубовима као зграде, па зна да се догоди да први спрат постане приземље, јер право приземље потоне. Иначе све те дрвене куће имају wц, ван куће, значи пољски wц. Е, па замислите на минус 50 ићи на wц ван куће.

 Све улице су мање више асфалтиране, возите се и њима и дођете до краја асфалта, а даље нема ничега – хиљаду километара до првог града.

 Највише се људи возе авионима до Москве или до Јапана где купују аутомобиле, па тако у Јакутску већина аутомобила има волан са десне стране, али има и ових европских, стиглих из Европе, највише украдених. Скупљају се у Москви ти украдени аутомобили и онда се направи конвој украдених аута, имају и цистерну са горивом, па полако ка Јакутyску. Обично путују око месец дана, ма чудо једно. И ко ће да тражи свој ауто тамо негде у Сибиру? Хехе.

Храна коју једу је највише риба, а имају је у огромним количинама. Јакутски специјалитет је сирова смрзнута риба, која се сече танко и тако једе и наравно обилно залива вотком.

Досади и та риба, мада смо се давили лососом и кавијаром, али ипак досади. Куповали смо целе ирвасе па смо јели њихово месо које је веома укусно. Иначе, ирваса има јако пуно, то је домаћа животиња тамо. Димили смо то месо и ребарца за пасуљ, који смо узгред доносили из Србије. Направили смо импровизовану пушницу од лима и тако димили месо.

Е, ово сигурно нисте знали… У Јакутску нема крава, а нема ни млека, али има коња и кобиљег млека. Заиста, пије се, и уопште није лоше. Од тог млека се прави кефир, онај прави кефир, од кога увек за пола сата трчиш тамо, где и краљ иде пешке хехе. Опасан је тај кефир, попијеш га и за пола сата трка,  па и ако си био на wц-у, и опет попијеш кефир, опет за пола сата јурњава хехе.

Ма лепо је било, шта да вам кажем, заволео сам тај Сибир. Лепо је било крстарити реком Леном и пецати рибу и изаћи на обалу где никад нико није ногом крочио, заиста лепо.

 У задње време има и туризма, долазе људи из разних крајева да виде како је тамо, купују дијаманте и крзна од беле лисице и самуровине. Главна атракција је почетком маја, тада се одржава годишња свечаност Јакутских шамана, шамани су иначе познати као лекари – врачи, како их тамо зову, и има много лепих прича о шаманима, а колевка светских шамана је управо Јакутск.

Сада је Јакутск изграђен много више, има хотела, нови аеродром, нова болница, имају нов универзитет који је саградила фирма Браћа Карић и још много тога, јер су богати и леже на богатсву од дијаманата и злата. Како кажу, имају више дијаманата од Јужноафричке републике.

Ех, а некад није било тако, већ само туга и сиротиња, а дијаманти и злато су одлазили у Москву, они ништа од тога нису имали. Сад је другачије, па се то и види. Некад су овде довођени политички осуђеници које нису затварали. Не, били су слободни. Једино нису имали станове, па су се укопавали као кртице у земљу и тамо су живели са породицама. Могли су да се крећу куда год хоће, а где би, кад је пустиња около, тако да нису бежали јер нису имали где да беже. Постојао је само један авион месечно који је ишао за Москву, али да се преда рапорт у ЦК. Нису смели, ни могли никуда.

А знате ли шта је то „Перцовка“? То је вотка….. а да ли знате како се прави ?

У флашу пуну вотке се стави најљућа паприка коју имају….Е, па таква вотка онда одстоји годину дана и онда се пије. Хехе али да знате греје , богами, и убија..

Причао сам вам да сам се заљубио. Трајало је то једно време и онда крај. Како, зашто , то само драги Бог зна. Тада сам једно време пропијао свој пут кроз Сибир, и био сам добар у томе, знате, квалитетан хехе.

И тако сам кренуо у путовање возом кроз Сибир, познатом трансибирском железницом, наравно кренуо сам из Норилска који је удаљен од Јакутска хиљаду километара. Путовао сам са неким шофером Волођом – лудаком своје врсте и стигли смо у Норилск после четири дана, пијани обојица.

Кроз Норилск пролази трансибирска, и ту сам се укрцао у воз и кренуо. Ишао је тада за Владивосток, четири дана смо путовали тим возом, а у возу све има што треба на једном путовању, па чак и фуруна у вагону која се ложи на дрва. Постоји и димњак, а има и вотке у потоцима. Постоји посебан вагон за забаву, и жене, наравно, оне мало посрнуле, што би се рекло, вагон куплерај, има ту још којечега али се баш не сећам тачно.

Владивосток. Ујутро улазимо у станицу, питам када иде назад, кажу по подне у 14 часова. Питам колико имамо до Москве, кажу седам дана, ако иде све ок и смешкају се, јер сам вероватно био збланут.

Има једна причица која каже: Каснила трансибирска зелезница у Стаљиново време, и знате шта је Стаљин урадио? Наредио је да се на сваку бандеру на тој прузи обеси по један железничар. Страшно, али више нису каснили возови.

Има таквих страшних ствари које су се дешавале по Русији у Стаљиново време, али људи и данас тешко о томе причају, У Јакутску сам упознао једног старчића, добар је био, фин, волео је Југославију па самим тим и мене, а и ишао сам код њега кући. Једном ми је, мало загрејан вотком, испричао своју причу.

Био је полицајац …. капетан, нешто као начеллник Суп-а у граду који се зове Курск… велик је то град и тамо је он био шеф полиције. Неки од његових полицајаца су нешто причали, тражили веће плате, шта ли, нисам га баш разумео, али углавном, властима се то није свидело и донесена је одлука која је гласила: сви полицајци са породицама ујутро на железничку станицу и правац Сибир, место Јакутск. Било их је 1500 (хиљаду петсто), сви су стрпани у сточне вагоне и послати за Норилск и одатле за Јакутск.

Кад су стигли, нису имали ничега, ни станове, ништа. Укопавали су се у земљу и тако живели како су знали и умели. Помрло их је више од половине. Плакао је старина на крају, нисам знао да ли да му се придружим или да ћутим, ћутао сам.

Ето има и било је свега у тој напаћеној земљи.

Ех да, заборавио сам да вам напишем… У Јакутску и сличним градовима заиста се аутомобили и аутобуси градског превоза не гасе, нон стоп раде. Тако да је зими веома често Јакутск у магли од издувних гасова, срећом често дува ветар па се очисти ваздух. И тачно је да се цеви за грејање по граду налазе метар и по изнад земље баш због топљења и слегања земље, обично те цеви заштићују од хладноће са пур-пеном, па веома ружно изгледају, али служе сврси.

Постоји једно мало насеље од око 35.000 становника, смештено неких 600 километара северније од Јакутска. Е тамо је пре неку годину дана дошло до тешке хаварије и експлозије топлане и постројења за грејање. Десило се то у јануару, кад је зима била најжешћа, али елем, Руси ко Руси, за два дана су евакуисали тај град, свих 35 хиљада људи,  децу и жене авионима, хеликоптерима, саоницама. Лудница је то била, али су успели и спасили народ..заиста су били фантастични.

Знате, Јакутск има и Корзо, стварно има, онакав некадашњи, као код нас некада. Тај корзо лети служи да се млади шетају и забављају. Али зими, хехех, догоди се да туда шетају други пролазници. Наиме, ако је зима јака а обично јесте, велика крда ирваса у потрази за храном пролазе кроз центар Јакутска, а за њима и чопори вукова. Да, да, стварно, никога не дирају, иду својим путем. Први пут кад сам то видео није ми било баш весело, али и на то се навикне, као и на све.

Е да, на жалост жена, у Јакутску продавнице немају излоге, не немају, због зиме наравно. На зградама су прозори са три реда стакла, као код нас они дупли вакуумирани, само су овде трипли.

Постоје у Јакутску и пијаце, као код нас, има и једна кинеска, све сами Кинези, али они побегну пре зиме, тако да само лети раде. Зими се на пијаци ствари продају из камиона, а у камионима имају фуруне, гори димњак и ложе унутра, па тако издрже продавци.

Иначе, овде је обућа за зиму интересантна. Наиме, оне чизме што ми носимо на скијања и слично, знате оне дебеле са поставом, е оне овде не важе, хладно је у њима. Једино што овде помаже су чизмице полудубоке, а које се праве од предњег дела ирвасових ногу, а доле, где се гази, ставља се обичан, дебео филц. То је једино што може да заштити од земље, а филц може, зато што је зима сува, нема бљузгавице.

Сибир и љубав…

Сибир и љубав…Ех има и тога, кад је около хладно, топла су срца, тако бар кажу, и не лажу, верујте. Воле се људи у Сибиру као и свугде, али некако са више поштовања јер је све около сурово. А љубав кад се роди, е онда је то нешто лепо и топло, а мало има топлине у овом суровом свету.

Обичај је да кад те девојка одведе да те упозна са родитељима, да се седне са оцем и братом ако га девојка има, и онда се крене са вотком, цепај брате, и то из два деци чаше. Нема мажења, није лако, верујте, мезе се обично јабука или јаја пржена на око, а пије се до лудила. Страшно је то, али тако је и нема друге, само тако си положио код оца, а ако паднеш са столице, ја сам брзо пао, хехе, онда ништа.

Лепо је сести на санке које вуку ирваси и возити се са неким ко те воли по тој зими, лепо је заиста, и незаборавно.

Знате, био сам ја и на западу, мало Шведска, па Италија, био сам и у Аустралији око две године, и у Кубер Педију сам био, али је Сибир нешто посебно. Можда баш зато што је хладан, што је непрегледан и неистражен, не знам. Знам само да сам га заволео, још кад сам ногу први пут ставио на Јакутски аеродром, имао сам осећај као да сам некад био ту, .. и ..као да сам стигао кући. Иначе, у Јакутску живе Шамани, има их и на другим странама света, међу америчким индијанцима они су врачеви у племенима, али, како сви кажу а и легенде тако говоре, у Јакутску се родио први Шаман.

Легенда каже да је Бог, видевши како се људи пате, муче и болују, одлучио да им помогне, па им је послао свог представника, орла, да подучи и помогне људима. Али су се људи плашили орла и Бог тада одлучи и спари орла са женом. Тако се родио први Шаман. То каже легенда, а људи у њу верују и поштују ту традицију, јер Шамани помажу људима у њиховим невољама, иду тамо где други не могу и не смеју, само да би помогли свом народу. У Јакутску постоје и црни и бели Шамани, као ни на једном другом месту, и једни и други помажу на свој начин свом народу и зато Шамане у Сибиру на неку начин и дан данас сматрају полубоговима, а тако их и поштују. За време Стаљина су били прогањани и убијани, али су са перестројком рехабилитовани, тако да сада постоји годишња свечаност коју Шамани организују између 20. и 27. јуна на којој се окупе многи људи из разних крајева. Шамани лече и неизлечиво, тако да данас многи лекари знају да консултују Шамане за многе болести. Користе разне лековите траве и мешавине да би помагали људима а ако треба, комуницирају са духовима и паралелним световима које познају и имају приступ. Не дао Бог никоме да се замери Шаману или његовом племену, постоје многе приче о Шаманима и у Сибиру су они заиста цењени.

У Сибиру се нико најео није, јер главна храна је риба и понекад месо, а кефир увек. Мада данас има свега и свачега, јер се увози за разних страна света.

Главни специјалитет уз који се пије вотка је, како сам горе написао, сирова смрзнута риба, сечена на танко, за ту сврху се користи само једна врста рибе и то бели лосос. Укусно је заиста, мада лично највише волим димљеног лососа, који се дими тако што се запали велика ватра и онда се око ватре позабијају мали штапови на које се претходно постави риба, онако цела и рашири се. То се тако суши око сат,  два времена. Еее, то је права ствар, верујте. Још један специјалитет који одушевљава је сигурно јакутски кајмак који се прави као и кефир, од кобиљег млека, и заиста је нешто непревазиђено, мада се данас и то мало покварило, због тога што се меша са крављим млеком које довозе са стране. Индустрија, шта ћете.

Још један догађај је вредан за видети, такође једном годишње се одржава, а то је Јакутска изложба паса у мају месецу. На њу се сјате сви који имају везе са псима, а то је ваљда цео Сибир. Јер, ако Сибирци нешто обожавају, то су онда њихови пси и пси уопште. Чега све ту нема! Од сибирских Маламута, Сибирских Хаскија, Самоједа и још ко зна све каквих врста паса и раса, саоница и запрега, ма чудо једно.

Иначе, Јакутима можете,  да тако кажем,  да убијете и жену и можда ће вам опростити. Али ако му не дај Боже повредите пса – убиће вас сигурно, ту нема милости. Јер, током векова, у Сибиру је пас тај који чува и пази човека, тако да је то исконска и нераскидива веза.

Све приче о Сибиру су истините па ма како страшно звучале или невероватно деловале.

Кад је човек тамо, и мало дуже борави, успе да научи мало језик, чује много тога што се прича, мада се те приче тешко потежу, нико не жели ни да их се сећа, а камоли да прича. Старији људи понекад кад потегну мало више, почну о томе али их обично ућуткују, јер то је период кога сви желе да забораве. А и дан данас се многи боје, остао им је страх, па зато и не говоре.

Само је довољно знати да су затворенике довозили трансибирском железницом до Нерјунга, па одатле хиљаду километара до Јакутска су их терали пешке да иду. Више не треба ни причати….

Срећни су били они које су возили реком, бродовима.

 Доста давно сам читао књигу Карла Штајнера „7000 дана у Сибиру“ где је човек много тога описао. Вредело би је наћи и прочитати.

Имао сам стан тамо, изнајмљен, коштао је 50 долара месечно. Мали, састојао се из једне собе, кухиње и wц-а. На четвртом спрату, без лифта. Онако, ништа посебно, али класично, по Јакутски намештен. Под прекривен крпарама, а на зиду …велики, леп тепих. Да, на зиду, тако је тамо обичај, мало незгодно кад се пробудиш после неке пијанке, па видиш тепих на зиду, није ти јасно где си хехехе.

Под у стану је био од дасака, као бродски, али из њега вечито излазе неке бубе, тарапани их тамо зову. Болест јакутских станова, баш гадно али навикне се човек и на то, убија их спрејом, ако га је понео, а ако није, тада их треба газити и чистити. Пфуј!

Имао сам и телевизор, локална телевизија, сателита још није било тада у Јакутску, филмове су пуштали са видеа, а превод је читао неки мушки глас на руском: и женске и мушке ликове. Ричард Гир и Дебра Вингер на руском хехе, хајде то још како тако, али Џон Вејн – „товаришц палковник давај по ађин виски „, ее… то ми никако није ишло, па сам и мало гледао тв, баш због тога.

Сада је ок, има и сателитска тв и интернет, цивилизација, нема шта.

Има и продавница тамо, али нема самопослуга како смо ми навикли, мислим није било тада кад сам дошао. Касније се отворила једна самопослуга, е то је било чудо невиђено за њих тамо. Толика је навала била да су чак и корпе наплаћивали, а ред је био испред да не верујеш, чудо једно.

У почетку у њиховим продавницама није било ничег, сем конзерви рибе.. и хлеба. Да, да не заборавим кефир. А хлеб, мајко моја… тврд ко цигла и боја му је таква била ко цигла.

Велика продавница, а у њој само конзерве. Мало је страшно то видети нама размаженима из тада препуне Југе.

Али чињеница је да је риба у тим конзервама заиста укусна и квалитетна, најео сам се лососа, ма за три живота, али је у почетку било фино. Ни сад не једем конзерве рибе, досадиле су ми.

Имао сам и ауто, Ладу Ниву, најбољу за те крајеве, трошио је доста тај ауто, али је бензин јефтин у Јакутску. Био је, преведено, негде око 5 центи литар, ма џабе. И пумпе су другачије тамо, ако је онај на пумпи пијан, е тада нема горива, иначе сам сипаш, па идеш да платиш , ма ко на западу, ехе.

Е да, један мој ишао да натанкује гориво. Сипао је бензин и хтео да окачи онај пиштољ назад, али није могао да одвоји руку од пиштоља. Било је минус 50, жилетом су му одвајали кожу са дланова ….

Леп је Јакутск зими, леп ….

У Јакутску има јако много младих жена које су разведене или су удовице, имају 20 година, а већ по двоје деце. Бивши мужеви алкохоличари или су мртви, смрзнути негде ко зна где, а оне саме са децом тужне, несрећне и жељне пажње и љубави.  Е, тада се појаве наши, пажљиви и пријатни, бар у почетку, хехе и пуни пара, млате са том ловом као да су у сватовима, и почињу проводи, наравно и заљубљивања, као и свугде.

Све те девојке су жељне провода и пажње, па макар на кратко, тако да је и једна и друга страна задовољна.

Има и правих љубави, па су се неки поженили и одводили те цурице кућама и добијали и децу. Неки су и остајали у Јакутску, женили се и средили папире, и остали. Неки су оставили кости, јер су отели цуру неком пијаном Јакуту који је приклао и њу и њега, а после плакао, због несрећне љубави.

Али немојте мислити да те цурице не пију..Еее пију оне, као смукови. Мислио сам на почетку да се без јетре рађају, како пију… Али се не опијају, трезне су им те лепе главе увек, и само гледају тим својим будним очима, и не трепћу. Али ће попити све течно што им се понуди. Омиљено пиће тих цурица је шампањско…како га тамо зову – шампањац али руски, лепо га је пити, али је после глава, оволика, страшно. Е, али га оне пију као да је сок, а после, кад нестане, може и вотка а и коњак ако нестане вотке. Нема милости. Зато је понедељком мањак радне снаге, не долазе људи на посао, ужас један.  И сви у уторак обећавају да неће ни кап окусити никад више хехех ….. до следећег петка.

Неко је споменуо руске песме…Волим их ја, те руске песме, слушао сам их и певао, и туговао уз њих, и пио, и плакао понекад. Чудне су те руске песме и тужне.. и показују колико је душа важна у човеку, а човек без душе није човек, па ма шта имао у животу. Кад се човек упозна са мештанима, тада му се и отварају нека врата која су иначе затворена, за посетиоце, а то су њихова дружења и кућне забаве, који заиста знају да буду лепи. Песме и свирке на хармоници и уз гитару, и наравно уз вотку, јер без вотке се ваљда тамо ни не дише. А кад је друштво припито, тада и долази до лепе забаве и до шале, и што ми рече једном један Владимир, наравно пијан: „Знајеш, друзја мој, жизња је очењ, очењ глупаја шутка“ (Знаш, друже мој, живот је јако, јако, глупа шала), рече то и поче да плаче. А шта мислите да сам ја радио?

Главни језик је руски, и сви га говоре и у употреби је свугде у граду, локално становништво се међусобно споразумева својим наречјима, јакутским, бурјатским, а имају још неке подврсте. Нисам научио ни један од тих наречја, али ме је изненадило колико сличности има са језиком америчких индијанаца, кад сам гледао филм „Игра с вуковима“ са Кевин Костнером, веома много сличности има.

Кажу да је врлина знати када се треба повући. Па ето, мислим да је то време дошло…

Зато хвала вам свима на пажњи и на подршци и на лепим жељама

Пуно поздрава

Websy…

Извор: СрпскаЕлита

Лектура, коректура: београђанка

Updated: 29/01/2014 — 20:46

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: