Сиве авети српске апокалипсе

Apokalipsa

Сиве авети српске апокалипсе, опет  ударају у своје ратне добоше. Пребројавају се стреле и копља, сакупља оружје, из предизборног сумрака, провирују лица која смо тако радо хтели заборавити. Чак нас ни бес и озлојеђеност више толико не мучи, колико поновно рађање имена која су Србију одвукла на пут пропадања. На пут, по свим изгледима, –  без повратка у нове наде овог превареног и изданог народа Србије!

На врху лествице од које нам прети највећа опасност, Сер Алек Величанствени нам је јасан – попут најпростијег школског буквара. Своје је карте одиграо, показао нам је своју нарцисоидност, своје стремљење ка власти и владању. Знамо да од ничега не бежи, његова жеља за коначним устоличењем на престол Србије, који на сву срећу, веома климаво стоји на преостале три ноге, дозвољава нам да и ми, баш тај део превареног народа, смемо веровати да његов успон ипак има и свој крај.

Тако је увек било до сада, тако ће и остати. Свим тим  ругобама једног новог деспотизма, са правом намењујемо дефинитивну пропаст. Народ их неће трпети, народ неће опростити!

Оно што је посебно нечасно, подмукло и покварено,  далеко од сваког срама и сагледавања просте и разумљиве реалности, то је буђење политичких пропалитета из прошлости.

Баш те сиве авети српске политичке судбине и опште апокалипсе нашег пропадања, опет се буде и јављају за глас. Неке и прете, самоуверени  у моћ својих имена, гласно захтевају и условљавају боје наше будућности, на прагу пропасти, баш они, који су стварни узрочници свега лошег што као народ доживљавамо, ти, Богом дани преваранти и манипуланти данашњег стања, безобразно подсећају Србију на себе.

БоТа, Борис Тадић, синоним изворне издаје државе и народа, пропали и отписани квазиполитичар који је наш национални брод увео у  немирно море и оставио државу на пучини да се други, попут морских валова, играју са судбином Србије, јавља се дрско, прети и захтева, опет обећава и опет лаже, као и све оне прошле године кад је пустио Србију низ воду!

Динкић, та заиста сива еминенција српског пропадања и неписани краљ лоповлука који је ојадио Србију и довео је на просјачки штап, и он се јавља. Самоуверено, дрско и без стида и срама. Захтева свој део српског колача, још има шта да се украде, проневери, распрода у бесцење али уз масне провизије у његов властити џеп.

Зар уопште треба поменути Чеду „беду“, који безобразно лаје као пас на месец и урличе своју самохвалу. Боже, има ли те? Уклони ове авети са српског неба!

Она протува новосадска, бивши Министар пољопривреде Петровић, позер и политичка карикатура, грли се са Борисом, а Пајтић им је само на корак,  док дебели пропалитет српске савести и родољубља, Чанак, из прикрајка чека да настави своје смртоносно деловање на српску државну целовитост. Све тече као и раније, све је на месту где и треба бити.

Србија је пред изборима, Србија се пита! Ко поставља питање, ко ће нам дати одговор?

Не надајте се, одговора неће бити, све је само реприза, све се зна унапред, нема енигме за оно што нас очекује и што нам и даље прети.

Уз Алека Величанственог, српског витеза и народног спасиоца, уз камарилу која га верно следи али и оне који се греју уз њега, великана и хероја овог времена, у тој сивој апокалипси, јашу и многи други који на истој црти стоје и на истим ватрама се греју.

Моћна је то хорда. Немилосрдна у својој лажној величини, спремна да боде и уништава, убија и пали, – све ако треба и онако како други захтевају.

И добро им иде! Сасвим добро. Дај Цару царево, дај странкама паре да живе и преживљавају, дајте нам лепе снове, дајте нам Шеике и Београд на води, јер села су нам неважна, и тако изумиру. Угасимо српску пољопривреду, Европа ће нам дати здравију, проверену храну. Затворимо и ово мало што још имамо. Чему сав труд кад су други ту,  да се о онама брину?

Не шаље господин Лавров бадава јасне поруке, не упозоравају нас пријатељи што тако исхитрено лупамо као Максим по дивизији! Србија  је отписана са овим гарнитурама издајица и криминалаца, са овим лоповима и преварантима, са овим лажљивцима који не знају шта је национални понос и до којег им и није стало.

Србији прете авети прошлости. Трагове те тужне недавне прошлости нико не може избрисати јер они, који су те трагове иза себе оставили, поново се јављају, поново желе своја места, Србија је у гротлу срама и бешчашћа, у каљузи издаје и проневере, лажи и мутних послова.

Никола Пашић би се у гробу окренуо, кад би знао да и двадесет година Динкића, Србији није доста! Тадића, који нас је као државу и народ, увио у црно, њему ће Србија опет дати реч.

Зар није доста? Зар немамо ништа друго? Зар смо заиста полудели и благе везе немамо са појмом слободе и снаге народне воље? Зар заиста остајемо у глибу, да нам се други смеју, да нас понижавају, уцењују, прете, милосрдно хране и лажно по рамену тапшу?

Зар стварно – није доста?

Јован Милош – Пидиканац

Updated: 06/02/2014 — 14:40

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: