Звонимир Трајковић: Намерно уништавање Србије

Звонимир Трајковић, политички аналитичар, саветник Слободана Милошевића и још три председника, у интервјуу за Геополитику.

После завршног циклуса око одвајања Косова и Метохије који се ових дана одвија кроз такозване преговоре Београда и Приштине, у којима је управо под притиском Немачке Тадић капитулирао и дефакто признао Косово као нову државу, прећи ће се на завршни чин обликовања балканских држава, разбијањем Македоније. Имаћемо Балкан под пуном контролом Немачке, са проширеном Бугарском, Великом Албанијом, разбијеном Србијом и Србима расутим у неколико држава.

Поштовани господине Трајковићу, у Вашем најновијем ауторском тексту тврдите да у будућности предстоји дестабилизација Македоније. Ко је пре свега заинтересован за дестабилизацију у долини Вардара, и с којим циљем? Како да се Србија постави према томе, и каква уопште треба да буде политика Србије према званичном Скопљу, односно Македонцима? Ви у најави овог текста наводите и један разговор који је вођен између лорда Овена и Слободана Милошевића, који је илустративан и индикативан. О чему је заправо реч и у чему је суштина?
– Поставили сте неколико важних питања у форми једног, и покушаћу да Вам на њих што краће одговорим, ако је то уопште могуће. Да, у тексту „На реду је Македонија“ ја сам изнео једну упрошћену анализу догађаја у Македонији за које сматрам да се убрзо могу догодити. Наиме, Немачка је геостратешки животно заинтересована за доминацију над Балканом, што априори подразумева излазак на топло Јадранско море и контролу над Моравско-вардарском удолином. Разбијањем СФР Југославије први део је реализован преко Словеније и Хрватске, а сада је дошао на ред други део, односно овладавање над Моравско-вардарском удолином. Пошто им Тадићева веома погрешна политика безалтернативног уласка Србије у ЕУ отвара врата за све врсте уцена, Моравска удолина је фактички већ под контролом – остаје још Вардарска. Да се око малог простора Македоније са више фактора не би натезали, најпрактичније је Македонију поделити између Албаније и Бугарске и тако „затворити Македонско питање“, односно Македонце поделити у проширења две државе које ионако имају отворене аспирације на те територије. Осим тога, и Албанија и Бугарска су чланице НАТО-а, савезнице Немачке из Другог светског рата, Немачка је далеко највећи инвеститор у те две земље, и наравно да ће их у подели Македоније подржати – јер је све подударно са њеним интересима.
После завршног циклуса око одвајања Косова и Метохије који се ових дана одвија кроз такозване преговоре Београда и Приштине, у којима је управо под притиском Немачке Тадић капитулирао и дефакто признао Косово као нову државу, косовско питање се као проблем затвара. После затварања косовског проблема прећи ће се на завршни чин обликовања балканских држава, разбијањем Македоније. Када се и та коцкица у мозаику Немачког безратног освајања заврши, имаћемо Балкан под пуном контролом Немачке, са проширеном Бугарском, Великом Албанијом, разбијеном Србијом и Србима расутим у неколико држава, односно прецизније говорећи регија, без озбиљнијег утицаја на Балкану.
Србија са оваквим руководством нити хоће нити може да помогне Македонији, мада би требало јер се ради о јужним Србима и простору који је увек био српски. Тадић је као министар одбране започео уништавање Војске, да би је данас свели на „војни оркестар“, и она данас не представља силу којом би се могла бранити територија и Србије, а камоли шире.
Немачка на реализацији тог свог програма ради још о 1985, и у том периоду све до потпуног распада СФРЈ финансирала је „Младину“, неколико омладинских покрета, и бројне политичаре у Словенији, Хрватској, БиХ, а и поједине у Србији. Још тада је Немачка имала прецизан план о разбијању СФР Југославије и овладавању овим простором, са којим је био упознат и лорд Овен. Стога је у разговору Милошевића и лорда Овена, више у форми упадице, Овен поставио питање Милошевићу „још колико времена мисли да се Македонија може одржати као држава“. Сврха тог питања, ван контекста разговора који се водио, била је да Овен види колико је Милошевић уопште упознат са немачким плановима на Балкану који су били одобрени од стране Америке, Британије и Француске.
Милошевић је за разбијачке и експанзионистичке планове Немачке знао јер су их наше обавештајне службе прибавиле и ми смо их имали на столу негде још 1988. Међутим, тим важним упозоравајућим извештајима није придаван велики значај, а ни сам Милошевић није био чврсто на власти да би нешто конкретније могао да предузме. Важност и озбиљност тих извештаја схватиће се тек почетком сукоба у СФРЈ. Али тада је било касно за предузимање неких превентивних мера – а Милошевић је било врло неодлучан у примени силе пуног капацитета, којом су се такве активност могле спречити.
Питање и за Вас, које постављамо свим саговорницима Геополитике: како оцењујете тренутно политичко, економско и социјално стање у Србији, односно стање нације?
– Кратка оцена би била катастрофа по сва три питања. Ако то оцењујем оценама од 1 до 10, без икаквог устручавања постојећа власт за сва три стања заслужује три јединице. Нека озбиљна, званична и циљна државотворна политика не постоји, или бих је сврстао у смишљено издајничку за Србију и укупне српске интересе. И не само Тадићеву политику, већ и Коштуничину, Ђинђићеву, односно свих ДОС-ових владајућих структура од 2000. године до данас. Можда је у тој лепези Коштуница најодговорнији јер је њему дато поверење 2000. године, а он је разбио и ту малу СР Југославију, погазио Устав у више наврата, преспавао осам година грађења косовске државности, и као председник СРЈ и као председник Владе Србије бележио само минусе − доследно спроводећи налоге са Запада. Да би се данас нешто напрасно пробудио, и не могу се отворити новине или чути дневник у којима он не излива своја пробуђена национална осећања на која је заборавио док је обављао највише државне функције.
О Тадићевој политици не треба ни говорити јер је она дубоко и суштински антисрпска, а потиче из Ленгли лабораторија (седиште ЦИА), где се Тадић „нашао“ када га је Ђинђић после инцидента и звиждања на базену Ташмајдан фактички избацио и ДС-а. Сви проблеми Србије и Срба, које сам горе већ изнео, иду из правца Немачке, али је то Тадићу „неразумљиво“ и тешко „схватљиво“ јер је и доведен на власт да проблематику Србије и Срба решава према налозима Брисела и Вашингтона. Пред саме председничке изборе 2004. дао сам интервју „Националу“ под насловом „Запад је Тадићу поломио кичму“, говорећи управо о неподобности Тадића за функцију председника, али је он ипак изгласан, или је Николић (у шта више верујем) те изборе продао Тадићу. Од тог тренутка Србија је бележила само падове и посрнућа на свим пољима.
Али да наставим. Немачки планови из 1985. нису битније промењени, осим што у реализацији временски касне, вероватно се и даље налазе у нашим службама, али неко треба да их прочита, неко да направи стратегију блокирања њихове реализације, а неко то да спроведе. То је државна политика, али ту политику нити могу нити жели да спроведу Тадић и ДС, као ни ДОС-овска кадровска структура. Они су се страним менторима давно продали и обавезали на разбијање Србије – па сви квазиизбори и бирања у оквиру постојеће политичке понуде су пут у исти понор.
Привредна ситуација је катастрофална јер је она продукт те исте уништавајуће политике, дириговане са Запада, коју наше власти беспоговорно спроводе. Развијени Запад се данас ослања на банкарски систем и мултинационалне компаније. Банкарски систем има потребу да вас угура у дужничко ропство, а мултинационалне компаније да угасе конкуренцију и овладају вашим тржиштем. Динкић и Лабус су разорили наш банкарски систем да би отворили простор за деловање страних банака, а ДОС-овске владе су извршиле експресну приватизацију, где су стране мултинационалне компаније купиле оно што их је интересовало, а остало гурнуле у стечаје и домаћу лоповску приватизацију, знајући да ће сва та привреда бити уништена јер оне сада контролишу све тржишне токове. Када ових неколико ствари укрстите, било какав привредни опоравак не може се замислити у оквиру те исте политике где је Динкић сада председник „Уједињених региона Србије“ а није председник Г17+. Шта се може променити ако поново гласамо за Динкића, Чеду, Чанка, Тадића, Коштуницу, Вука… Па они су нас и довели ту где јесмо: гладни, без посла, без перспективе.
По једној статистици којој се може веровати, на свим ТВ каналима наших телевизија од 2000. до краја 2011. појавило се само 378 личности из политичког живота, а њих 92% је из ДОС-ове кадровске базе. Значи да су грађани десет година бомбардовани само једном политичком опцијом и да су били ускраћени да чују нека друга мишљења, предлоге и виђења. Та медијска пресија над осиромашеним, пониженим и окривљеним народом Србије довела је велику већину грађане Србије у стање слуђеног народа, онеспособљеног да схвати где је, ко га представља и води, и где га то води.
Није то изум наших „умних“ државних и политичких структура на власти – већ добро разрађен програм Запада који се овде кроз мас-медије спроводи како би се добрим марионетама омогућило нешто дуже владање док се одређени процеси не цементирају. Стога нам је нација у тешком бунилу и депресији из које може да настане изненадна велика експлозија општег незадовољства.
Како Ви видите споразум Београда и Приштине о регионалном представљању Косова и интегрисаном управљању, као и добијање статуса кандидата за Србију? Да ли Србија има интерес у овом споразуму, и како би се он могао изразити? С друге стране, које су последице ових споразума, које је, уз сагласност председника Тадића, потписао Борко Стефановић?
– Добро је што се одомаћио израз „споразум Београда и Приштине“ јер ни Београд ни Приштина нису државе − све друго је катастрофално за Србију. У овим наводним преговорима приметно је да се посебно инсистирало на „регионалном представљању Косова“, чиме је у ствари Србија доведена у позицију да призна државност Косова. Ако на међународном скупу седе заједно председник Косова Атифете Јахјага и Борис Тадић, онда је Србија признала Косово као државу. Још ако међународна акта могу равноправно да потписују, онда ту нема никакве дилеме о признању Косова као државе. Не постоји председнички потпис са звездицом – или имате право да међународни договор потпишете, или на то немате право.
Ово „регионално представљање Косова“ има још једну јако важну последицу. Тиме што је Србија прихватила регионално представљање Косова, она је фактички укинула резолуцију 1244 СБ УН јер престаје потреба за Унмиком (Привремена административна мисија Уједињених Нација на Косову − Унмик), који је до сада на међународним скуповима представљао Косово. Та важна чињеница је у Бриселу одмах подвучена, јер ако на Космету нема Унмика, нема ни присуства Уједињених нација и све прелази на Еулекс. То значи да ускоро на КиМ више неће бити оружаних снага УН већ само НАТО снаге, које су сада под командом Еулекса. Таква позиција отвара могућност за разне комбинације које ми не можемо да контролишемо. Ако спекулишем, могу рећи да су сада отворена врата да Немачка пошаље већи контингент својих војника са циљем да „дораде“ оно што је за експанзију Немачке потребно – све мирно и уз Тадићеву, односно сагласност Србије.
Друга важна тачка за Запад је „интегрисано управљање граничним прелазима“. То значи да је Србија признала границе Косова и да ће на тим граничним прелазима бити косовски цариници – заједно са покојим Србином, али са Космета, не и цариником из Србије. Тиме је из резолуције 1244 СБ УН дефакто избачена клаузула да ће се на границама Србије са КиМ у њеном саставу, налазити цариници и погранична полиција Србије.
Сви интереси Србије у овом споразуму су анулирани јер је Косово сада држава као и све друге, са дефинисаним границама, граничним прелазима на којима су њени органи власти, и својим органима који је у свету представљају. Кратко речено, Тадић је признао Косово да би добио кандидатуру за улазак у ЕУ и потврдио своју политику „и Косово и ЕУ“, а, по мом мишљењу, ствари ће се завршити „ни Косово ни ЕУ“.
ЕУ има огромне проблеме и мало је вероватно да ће уопште опстати у садашњем облику и са оволико држава у свом саставу. Мислим да ће се ЕУ реорганизовати у четири прстена или нивоа. Први ниво ће сачињавати углавном земље бивше ЕЗ: Немачка, Француска, Италија, Луксембург, Холандија, и Белгија. У другом прстену би могле да се нађу Британија, ако прихвати услове Немачке и Француске, затим Аустрија, Данска, Финска и Шведска. Тиме би се заокружили они који ће диктирати понашање ЕУ и од те организације профитирати. Сви остали би били у трећем и четвртом прстену, где би најлошије прошле бивше социјалистичке земље, које би биле само тржиште за прва два прстена, простор за прљаве технологије, са малим финансијским подршкама, тек толиким да у Унији уопште и остану. За нас ни то није предвиђено. Србија, Албанија, Босна и Херцеговина у ЕУ ће вероватно моћи да уђу за десетак година, само као регије, без права гласа, али са широко отвореним вратима за експлоатацију природних и осталих ресурса. Због структуралних промена у свету, производних гиганата попут Кине, Индије, Индонезије, Бразила, и сировинског џина Русије, на другачији начин се ЕУ са двадесет седам држава чланица не може ни организовати а да функционише ефикасно. Па ако кратко закључим, рекао бих да је Косово „продато“, а да суштински ништа добијено није.
Питање које мучи многе Србе јесте како објаснити толики анимозитет Запада према Србима и системско истрајавање западних структура у последње две деценије против српских националних интереса. Како Ви видите тај однос? Да ли је споразум између Срба и Запада могућ?
– Онима који се стручно баве геостратегијом и политичком анализом, а ја се тиме бавим већ више од тридесет година, та ситуација је врло јасна. Ту нема никаквог анимозитета и све је засновано на интересу, историјским и ратним везама држава. Ако Немци желе да доминирају Балканом, а желе, морају тај простор да уситне и створе више зависних државица, мањих од пет милиона становника. Државе мање од пет милиона нису у могућности да буду самосталне јер немају капацитет да се бране и сачувају свој суверенитет – па ће самим тим и саме тражити нечије покровитељство. Срби су на Балкану једини државотворни народ који тој Немачкој експанзији може бити претња и они су тога веома свесни. Ако изузмемо вештачки створене квазинације као што су Црногорци, Македонци, Бошњаци, а у ствари су Срби, Срба на Балкану има више од 15 милиона, и њима се никако не сме дозволити да буду окупљени у једној држави – јер је то онда проблем за све оне који желе да доминирају Балканом.
Други спецификум зашто су, и зашто ће Срби увек бити на мети Запада, јесте наша словенска, културолошка, православна и историјска повезаност са Русијом, па нас Запад види као истурени руски бедем, у меки трбух Европе. Запад зна да су садашњи, не тако чврсти односи са Русијом само плод инсталираног марионетског режима у Србији који такво стање одржава, али су на Западу такође свесни да се све то може у трену изменити − променом власти у Србији. Стога је за Запад увек добро да Срби буду разједињени и на коленима, па се зато према нама тако и понашају. Ако се само ове две чињенице узму у обзир, занемарујући још бар десетак, искрени и озбиљан споразум између Срба и Запада није могуће постићи. Може се доћи до неког само привременог споразума, као што је било у Првом и Другом светском рату, али само зато што је то одговарало њиховим тренутним интересима.
Ви сте били саветник председнику Србије Слободану Милошевићу, а имали сте удела у тзв. „петооктобарској револуцији“ или „пучу“, како неки кажу. Многи саветници често се у својим мемоарима правдају речима да их политичари нису слушали. Да ли је Милошевић слушао Ваше савете? Које је спроводио у дело, а које не? Какав је био Ваш лични однос са председником Милошевићем?
– Милошевић је увек волео да чује моје савете и предлоге али их није увек и прихватао. Прецизније речено, од 1985. до 1991−92, док се пео на власт и учвршћивао своју позицију, могу рећи да је већину предлога прихватао. Касније, када се осећао моћним председником, мало тога је био спреман да прихвати. Милошевић је био прави пацифиста, а моји предлози су често били прилично радикални и ишли су испред времена, јер су проистицали из анализа које сам радио. Кроз те анализе могао сам да сагледам куда светски токови иду, те да само одлучним и радикалним потезима можемо те токове скренути − који су се према нама ваљали. Он није имао времена за дубље анализе, а није био ни аналитичког духа, и углавном се ослањао на своју неоспорну интелигенцију и способност брзопотезног дневног решавања проблема. То је могуће у једном периоду, али вас онда Запад „прочита“, а проблеми сустижу и затрпавају – да би вас на крају, као лавина, потпуно затрпали.
Што се мог учешћа у „петооктобарској револуцији“ тиче, оно има два поглавља. Милошевић је од 1995. и „продаје“ Републике Српске Крајине (РСК) ушао у спиралу сталних уступака према Западу како би очувао своју власт − да би се та распродаја српских интереса зарад очувања власти завршила НАТО агресијом 1999. године. После НАТО окупације Космета, Милошевић је дошао у ћорсокак из кога није имао излаза. Једини излаз за њега и Србију је био да се повуче са власти и направи „меку“ смену, нешто слично на шта је и Јељцин био приморан, па да тако одабере личност која би га на власти заменила – али и заштитила. Ја сам му са таквим саветима послао више писама, а кроз више својих телевизијских наступа упућивао поруке како из кризе изаћи. Он је одабрао другачије, сасвим погрешно решење, сматрајући да ће настале тензије моћи да амортизује својом убедљивом победом на превременим изборима. Том погрешном проценом отворио је врата Западу да у те изборе уложи велики новац и Коштуници обезбеди не победу (48,96% гласова је имао Коштуница), али знатно већи број гласова од Милошевића, што је у другом кораку довело до „петоктобарске револуције“, где Милошевић више није имао ситуацију под контролом.
Ја никада нисам припадао ДОС-у нити делио њихове политичке ставове, али постојала је реална опасност да се ствари искомпликују и седмог, осмог… октобра дође до Милошевићевог контраудара, што би Србију неминовно увело у крвопролиће. То би била катастрофа, а мој генерални став је да нико није, нити може бити, изнад државе и народа да би тај народ одвео у крвопролиће. Познавајући га одлично, мислим да Милошевић то сигурно не би покренуо, али његово окружење је било спремно да брани своје позиције.
Видевши да Коштуница и остали ДОС-овци не знају да ствар брзо заврше, ја сам 6. октобра Коштуницу увео у Палату Федерације (званични кабинет председника СРЈ), организовао међународну конференцију за штампу, повезао Коштуницу са Павковићем (тада начелником Генералштаба) и значајно помогао да се у једном дану мирно заврши нека врста примопредаје власти. У кабинету новог председника Коштунице задржао сам се још око два месеца, покушавајући да му својим искуством и познавањем функционисања државе помогнем, како у самом почетку не би направио неке крупније грешке. Када сам видео и схватио његову повезаност и сервилност према Западу, удаљио сам се из тог окружења. То би укратко биле моје активности око „петооктобарске револуције“, о чему се може прочитати и у интервјуу Коштунице „Блиц Њузу“, под насловом „О чему сам причао са Милошевићем“.
Доста је загонетна и интригантна Ваша тврдња да прави идејни инспиратор и организатори „5. октобра 2000.“ нису ни Американци ни домаћа опозиција, већ неко трећи ко још није спреман о томе да говори. О чему и о коме је реч, имајући у виду да је ово важно питање?
– Не бих рекао инспиратори, већ идејни творци пројекта „плишаних“ или „револуција у боји“, како их данас називају, нису ни Американци ни Запад, већ Срби. Никако ни врло рекламирани „Отпор“ јер је то само један мали сегмент целог пројекта који је имао задатак да окупи омладину и подигне тензију ситним провоцирањем режима, односно његових атрибута силе.
Немате ваљда тако високо мишљење о знањима, креативности и организационим способностима лидера ДОС-а, који су на власти у Србији, да тако суптилан пројекат могу да створе. У добро конципираним активностима једни шетају улицама и лупају у шерпе, јер то једино и знају, док они који знатно више знају све то планирају, координирају и организују – а то се не ради на улици.
Да будем кратак: „петооктобарску револуцију“, како је Ви називате, и све испред ње, планирала је, организовала и извела наша српска памет – западне су биле само паре. Без новца је једноставно немогуће добро организовати „спонтане масовне демонстрације“ грађана са контролисаним деловањем. Кажем добро организоване, „спонтане масовне демонстрације“ јер у таквим стварима спонтаности нема нити је може бити – све мора да буде организовано, иначе ће све претворити у општи хаос где руља стихијски делује кратко и без јасног циља. Спомињати имена људи који су на томе радили било би с моје стране некоректно.
Ви сте рођени на Косову и Метохији. Како оцењујете политику актуелне власти према нашој јужној покрајини, и шта, по Вама, треба чинити? Коначно, да ли верујете да ћемо вратити Косово и Метохију? Да Вам се пружи прилика да усмеравате одређене процесе, шта бисте Ви радили? Како поступати са Албанцима (припадницима наше националне мањине), имајући у виду и њихов менталитет, али и однос других држава према њима и могућу промену геостратешких односа у свету?
– Да, рођен сам у Приштини и у њој сам живео до 1985, када сам се по налогу своје фирме преселио у Београд, упознао са Милошевићем и заинтересовао га за трајно решавање питања КиМ, али и за његово политичко уздизање. Познајем менталитет Шиптара, они нису Албанци и сасвим је погрешно користи тај израз, одлично познајем њихове обичаје, начин размишљања и деловања. Стога тврдим да уопште није проблем Шиптаре довести у ред јер они поштују организовану и чврсту државу и могу бити сасвим лојални грађани Србије. Увек ће покушати да вас подмите, корумпирају, и ако на том испиту паднете, ваше деловање и утицај на њих више не постоји. Углед код Шиптара може да има само чврст, озбиљан, праведан и чист човек. Наравно да и међу Шиптарима има кукоља у облику криминалаца, али је тај проценат мали и организована држава ће се са тим групама брзо и лако разрачунати – питање је само да ли то хоће и жели.
Све Владе и политике у задњих педесет година на КиМ падале су управо на питању корупције, попуштања, гледања кроз прсте и диловања са Шиптарима, а о данашњим не треба трошити речи. Тако се корак по корак стигло до данашње ситуације, где је свако учинио покоји пропуст, неко циљно и намерно, неко из незнања или похлепе. Титова политика је била фаворизовати Шиптаре на уштрб Срба како би се што више Срба са тих простора иселило и створио дебаланс, а КиМ постао камен око врата са којим ће Србија имати сталне проблеме. Милошевић је 1987. кренуо да ситуацију сређује, али је погрешним кадровским решењима на Космету све то упропастио до 1993, да би својом пацифизмом, неодлучношћу у сузбијању оружане побуне Шиптара, довео до интернационализације проблема, НАТО агресије и губитка КиМ. Онда су на власт инсталиране ДОС-ове западне марионете које су имале јасан задатак да Космет и дефинитивно отцепе од Србије, што данас кроз Тадићеве преговоре добија завршну форму.
Уместо решавања проблема које зависи искључиво од нас, а не од међународне заједнице како се то стално представља, КиМ је претворена у полигон страначких препуцавања и скупљања политичких поена. Тако данас од свих политичких странака и позиције и опозиције имамо прилично конфузно и нејасно реаговање, са јединим циљем − да се народ превари и да се извуку било какви политички поени.
Тадић са својим коалиционим партнерима очигледно признавање Космета брани неком звездицом у фусноти, Чеда и Вук имају улогу голуба превртача, захтевајући неки „преокрет“ јер је Вук као министар спољних послова очигледно заборавио на своју крилатицу „Више од аутономије, мање од независности“. Овај Чедин у Вуков „преокрет“ у ствари има за циљ да се Тадићева политика народу представи донекле прихватљивом, јер, ево, неки предлажу да КиМ потпуно избришемо и из сећања Срба. Радикали уобичајено кевћу „издаја, издаја…“ али конкретно ништа не предузимају, док Тома „мудро“ ћути јер наводно не зна шта је све са Приштином договорено. Онај ко не зна не може да претендује на освајање власти. Тако долазимо до тога да је најбучнији лажни патриота − Коштуница, који годинама са кључних државних функција ништа на плану Космета није урадио, али се његове изјаве на свим медијима неизоставно цитирају.
Нико други се по питању Космета не може ни чути ни видети, да изнесе другачија виђења и решења. То је стварање изборног амбијента: ми смо једини и од нас можете бирати – други не постоје. А кога год од једино понуђених изаберемо, у држави се ништа неће променити, а наставићемо од Запада већ трасираним путем у амбис.
Питање Космета није лак проблем, али уопште није нерешив; међутим, решења су на сасвим супротном крају од овог на коме делују Тадић и Тадићевци. Нека нова власт, која ће сигурно доћи, КиМ ће свакако вратити у састав Србије и то релативно брзо – за две-три године. Претходно се мора мало озбиљније почистити политичка сцена Србије, за шта су сазрели сви услови, али се то изборима не може урадити. То ће бити кроз неку нову уличну „револуцију“ или „пуч“, како сте ви то дефинисали, где КиМ можда ни неће бити прва ставка окупљања, али гладна Србија свакако хоће.
Овај мој оптимизам у враћању Космета под пуно окриље Србије базирам и на убрзаном променама у односу снага у свету, где Запад губи позиције, опхрван економском и финансијском кризом коју не може да реши. Криза Запада се не може решити јер је структурална а не спекулативна, како многи кругови са Запада то желе да прикажу. Упрошћено речено, Запад данас производи премало роба, а превише увози јер је своје индустријске капацитете угасио или дислоцирао у Азију. Енглески штофови се већ четрдесет година не производе у Енглеској и данас су кинески, а некадашњи текстилци постали су банкарски чиновници или продавци магле из разних консалтинг фирми. Маглу све мање купују, а банке све мање пара имају – а сви би волели да раде са машном и ташном, али број таквих радних места се рапидно смањује. Опоравак од такве сулуде привредне политике Запада трајаће деценијама, а новца у државни касама биће све мање за финансирање неке квазикосовске државе или Еулекс–НАТО мисија.
После избора у Русију земље БРИК-а ће свакако покренути и питање сталног доштампавања папирића са ознакама долара и евра, уз одлуку да ли ће реалну робу и даље продавати за те папириће сумњиве вредности. Све ово набројано је реалност која ће убрзо довести до великих потреса у којима се Србији отварају врата да неке своје унутрашње проблеме решава без великог мешања Запада.
Са неким Вашим ставовима се можемо сложити, а са неким апсолутно не јер, најблаже речено, изгледају претерано и неаргументовано − попут става да Коштуница ништа није на плану Космета урадио, заборављајући снажну институционалну подршку Србима на Косову и Метохију у време његовог мандата, и све оно што је учинио потпредседник ДСС-а Марко Јакшић, а такође и оцене неких других политичких лидера. Но, вратимо се проблему политике према Западу. Створен је утисак у јавности да ни Милошевићева политика „супротстављања Западу“ није дала резултате, а још мање ДОС-овска политика „сарадње са Западом“. Где је ту проблем? Како се државнички понашати, како се односити према највећим силама − Америци, Немачкој (која је све јача на Балкану), Русији?
– Да, такав утисак у јавности постоји, али он је медијски, вештачки створен, односно наметнут без озбиљне анализе Милошевићеве политике. Да су ту Милошевићеву политику добро проанализирали, брзо би дошли до закључка да се Милошевић само реторички супротстављао Западу, али да је у ствари стално чинио уступке Западу, чим би мало био притиснут. Тако се Запад охрабривао да стално врши притиске на Србију и Србе. Дошли би до закључка да Милошевић никада није покренуо озбиљне војне снаге којима је располагао и да Србија никада није употребила ни 30% свог војног потенцијала да брзо и ефикасно неутралише неки оружани сукоб на простору СФРЈ, па ни на територији Србије односно КиМ.
Запад је од Милошевића тражио да се обустави рат у Хрватској и БиХ, а тамо Србија није ни ратовала нити су то били ратови, већ сукоби ниског интензитета. Ја сам предлагао да се изврши пуна мобилизација и у Хрватску пошаље импресивна војна сила јер се ратови завршавају и војном победом – па ћемо онда у Загребу да питамо где ће да живи 700 000 Срба које Хрвати хоће да протерају. Имате право да заузмете Сарајево, и располагали смо силом да га за два дана заузмемо, али немате право да држите град три године у опсади и кљуцате гранатама. Могли су бар да прочитају стенограм где Американци кажу Туђману да му они не могу помоћи ако Србија пуним војним капацитетом уђе у одбрану РСК, и где Туђман одговара да Србија неће интервенисати, иако се обавезала да својом војском брани РСК ако она буде нападнута. Амерички одговор на то је био: „Е, ако је тако, онда имате нашу сагласност за напад на РСК“.
Милошевић је уз сукобе свуда око нас прихватио да се разоружава уместо да се наоружава, и да НАТО због могућих губитака одустане од агресије на СРЈ. Наоружавање није припрема за рат, оно је више средство одвраћања од могуће агресије. Да смо имали бар противваздушне системе Тор и Бук, НАТО би одустао од ваздушних удара, а то смо могли да добијемо од Русије и на кредит. Из погрешне политике Милошевића у односима са Западом, ДОС-овци нису извукли никакве па ни уличарске закључке, већ су своју марионетску политику апсолутне послушности правдали наводним Милошевићевим сукобима са Западом.
ДОС-овци вероватно нису „знали“ да је Милошевић једини државник на свету који је подржао генералски пуч у Русији против Јељцина, губећи тако и Русију, тада ослабљену, као савезника, али ипак не толико слабу да није могла више да помогне Србији.
Озбиљна државничка политика је јако проста. Верујем ја свима, али ћу се ипак наоружати да свакоме агресију учиним скупом, како би од ње одустао. Ниједна земља на свету није укинула армију, иако само мали број њих може да се супротстави НАТО-у. На овој планети силе све земље света имају или се труде да пронађу поуздане савезнике, једино Тадићева Србија уништава своју војну силу и проналази „савезнике“ међу онима који су недавно безразложно 78 дана бомбардовали.
Треба као држава да сарађујемо привредно и безбедносно са свима који то искрено желе, али би кључни наш ослонац ипак требало да буде Русија. То је земља која нам је блиска, где нас и Запад сврстава, која је импресивна војна сила, а која нас никада неће напасти. Са којом можемо привредно одлично да сарађујемо и која нам је широм отворила своје тржиште да без царине на њему продајемо све што можемо да произведемо. Која нас у СБ УН подржава, али од које не можемо очекивати да КиМ жешће брани од самог Тадића.
Србија не само да је у стању кризе, него је и у стању дубоке апатије. Свеједно да ли је то узроковано умором нације, или великим утицајем страног фактора у земљи, који производи парализу институција у друштву, излаз се мора тражити. Ви сте, колико нам је познато, имали често конкретне предлоге и решења за одређене проблема у друштву. Шта, по Вама, прво, и шта све уопште, треба радити како бисмо сачували Србију и извукли је из те дубоке кризе у којој се данас налази?
– Ово је врло комплексно питање о којем би се могли написати читави томови, али да покушам да изнесем неке најважније сегменте без којих ниједна држава не може да функционише, а поготову да решава нагомилане проблеме. Србија се због својих природних ресурса и умртвљених привредних капацитета може брзо извући из кризе, али се за то морају створити предуслови.
Први од предуслова је смена постојеће власти јер је то са постојећом влашћу неизводљиво, због њене нестручности, неспособности, корумпираности и повезаности са криминалом. Она је изгубила кредибилитет у народу до те мере да чак и добре идеје више није у стању да реализује.
Други предуслов је напуштање бесконачног и за Србију штетног пута ка ЕУ јер би тада изашли из спирале сталних уцена испуњавања услова које не можемо да испунимо, а који се косе са нашим националним интересима. Напуштање пута ка ЕУ донело би и промену наше политике, која би отворила простор за решавање питања КиМ на сасвим други начин, са много повољнијим исходом за нас.
Трећи предуслов је да држава сарађује привредно и безбедносно са свима који то искрено желе, али би кључни наш ослонац требало да буде Русија. То је земља која нам је блиска, где нас и Запад сврстава, која је импресивна војна сила, а која нас никада неће напасти. Са којом можемо привредно одлично да сарађујемо и која нам је широм отворила своје тржиште да без царине на њему продајемо све што можемо да произведемо. Која нас у СБ УН подржава, али од које не можемо очекивати да КиМ жешће брани од самог Тадића.
Четврти предуслов је потпуна промена привредне филозофије засноване на страним улагањима којих неће бити. Држава треба да буде главни инвеститор и да са другим државама гради капиталне енергетске и друге крупне објекте, који ће онда покренути и осталу привреду. Сви који спомињу мала и средња предузећа причају глупости јер она не могу да послују или да се развију без велике привреде са којом би били кооперанти.
Пети предуслов је обнова домаћег банкарског система, где би стране банке могле да имају власништво само до 45%, како би се зауставило лихварско вршљање банака, а средства усмеравала ка привреди, уз повољније камате које би омогућиле конкурентност привреди на светском тржишту.
Шести предуслов је потпуна промена стечајних поступака, где су многа предузећа намерно гурнута у стечај да би се могла спекулативно купити у бесцење.
Седми предуслов је да се изврши ревизија свих приватизација, од почетка приватизационих поступака из деведесетих до данас. И да се у читавом друштву за све грађанине спроведе поступак доказивања порекла досад стечене имовине. Не као нека казнена или инквизицијска хајка, већ као нормалан поступак утврђивања порекла имовине који се у западним земљама ради у сврху сузбијања криминала, корупције и прања новца.
Ово су неке од неопходних промена и активности у правцу опоравка читавог друштва, увођења законитости, које би Србију брзо извукле из кризе, омогућили развој, запошљавање и општи просперитет грађана. Међутим, мислим да је то у оваквом политичком амбијенту само списак лепих жеља јер не видим политичку странку или политичку опцију која би изборним путем могла да дође на власт и спроведе овакве промене.
Можда сам се у овом интервјуу користио и неким преоштрим речима и терминима, али морам бити искрен и рећи да сам озлојеђен свиме што је учињено од 2000. до данас. Сарађивао сам четрнаест година са четворицом председника, и јако добро знам како држава функционише или како треба да функционише; стога сматрам да је толико незнања и толики број грешака напросто немогућ, па се оваква политика у многим деловима мора сврстати у намерно уништавање Србије.

Биографија

Звонимир Трајковић је рођен 1948. године у Приштини, као прво дете угледне грађанске породице Драгољуба и Катарине Трајковић. Основну, средњу електротехничку школу и Електротехнички факултет завршио је у Приштини. Школу програмирања и десетак специјализација из области компјутерске технике завршио је по европским центима. Специјалност су му рад и примена компјутера, политичка анализа, начини организовања великих система. Четрнаест година је радио у заступништву ИБМ-а за СРЈ на разним пословима. Један је од лидера покрета косовских Срба, названог „Догађање народа“. Од 1990. до 1993. био је саветник председника Србије Слободана Милошевића, а од 1994. до 1997. саветник Радована Караџића. Данас има своју фирму. Никада није припадао ниједној странци, није био члан СК, нити је био члан СПС-а ни док је био саветник Милошевића. Ожењен је и има двоје деце.

Геополитика бр. 50, март 2012.

Updated: 22/05/2012 — 23:16

1 Comment

Add a Comment
  1. Ne bih voleo da sam u Tadicevoj situaciji jer je ocigledno da sve ovo zna nasa javnost tako da sve sto pripreme na ovim izborima je odgovor na ponasanje nasih vlastodrzaca.

    Рејтинг коментара: Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Српска Елита © Frontier Theme
%d bloggers like this: